Friday, December 22, 2006

zapis iz podruma duše ///leak of the leaks #004///

upravo sam obavio prvo slušanje danas (beležim, 22. decembar, dan armije) procurelog low. uf... nije nimalo nalik na the great destroyer. ovde nema gostoprimstva. ko svrati, neka se prilagodi oštrim ivicama, sirovim površinama i hladnim odjecima. u takvom ambijentu kriju se neke začuđujuće lepote. ništa me ne pitajte, drums and guns će morati mnogo puta da se prevrne, istrese i ispresavija. ali, hej, mesto mu je, ionako, u sledećoj godini.

Saturday, December 16, 2006

on the buzzer

this will destroy you - young mountain (magic bullet, 2006)

šest instrumentalnih kompozicija. malo preko trideset i šest minuta muzike. susret nam se odigrao sredinom decembra, baš kada mi je ovogodišnja zaliha nade da ću čuti nešto što će me zbilja uzbuditi bila na samom izmaku.

prvi komad na ovoj ploči (je li album, je li mini lp, je li ep?) zove se 'quiet'. ne dajte se zavarati. this will destroy you nisu tihi. njihova interpretacija tihoglasnotihog je uvek glasna. i uprkos primedbama pitchforkovog recenzenta, tek-malo-preko-polučasovni format ove zbirke izuzetno prija. vu metri se smiruju, a u glavi mi još odjekuje ova muzika. kao film koji se nastavlja i van granica kadra. kao slika čija se realnost prostire i van granica slikanog polja. namerno pominjem film i slikarstvo (a mogao sam i druge oblike vizuelne reprezentacije), čisto da vratim igru u teren pominjane 'sinematičnosti' i '>nove< umetničke muzike', i brže-bolje promenim pravila igre, pošto ta svojstva nisu od važnosti. a šta je ovde bitno?

ne bih da usvajam svoje iskustvo kao opšte, ali kada sam sa prijateljima počinjao da se bavim muzikom, poriv je bio da pokažemo da smo pametniji, osećajniji, načitaniji, dublje zaronjeni u okean glazbe od drugih. pre svega od svojih vršnjaka. ali i šire. tokom gotovo čitavog svog trajanja, young mountain je beleška upravo takvog poriva. ono što me je, shodno imenu ovog sastava, uništilo na tih 36 minuta je sudar sa muzikom mladih teksašana koji u svojim prvim objavljenim kompozicijama pokazuju da su pametniji, osećajniji, načitaniji i dublje zaronjeni u okean glazbe nego što smo mi ikada bili. ali i bučniji, strastveniji i hrabriji. young mountain je mala ploča za veliki preokret u poslednjim trenucima utakmice. pogodak sinhronizovan sa zvukom sirene koja označava kraj jedne iscrpljujuće, isprazne, uvredljivo slabe sezone, poslednji pogodak koji čini dramatičnu razliku.

they shoot.......... and they score!!!

[grozim se od same pomisli na sastavljanje godišnje liste albuma. ovo lepo iznenađenje mi malo daje na entuzijazmu. ali neću odustati od čvrste namere da mi glavna lista bude, kako sam obećao i svedokinji popkitchen, ona najvećih razočaranja 2006. inače nisam opsesivni sastavljač top ovoliko onoga, dapače. talasu opšte predpraznične listomanije uprkos, predstavlja mi izuzetan napor da taksativno/hijerarhijski/vrednosno rezimiram stvari.
na listu domaće muzike ne smem ni da pomislim... brrrrr... još sam kao pravi mulac stavio virvel na prvo mesto prošlogodišnjeg
izbora, iako se album sa dna pojavio tek ove godine. delovalo je kao lejmersko hvalisanje da sam tu ploču čuo pre drugih, a zapravo je to bio potez očajnika.
ništa, i ove godine će to biti na vrhu. a od drugog do desetog mesta? ermmmmm... prazno? ili marchelo? what?!ever...]

Thursday, December 14, 2006

dan velikih talasa ///leak of the week #003///

da bih nastavio sa d-loadom svog prvog kandidata za najzanimljiviji leak ove nedelje, japanskog filma all about lily chou-chou, morao sam da brže-bolje kroz istu cev provučem komprimovani avatar direktnog konkurenta za titulu, danas procurelog novog albuma grupe explosions in the sky. dok su bajtovi hrlili na odredište, preslušao sam i domaći prilog ovom međunarodnom takmičenju, cd (!, otkad se nisam igrao potere za tim čudom!) osećanja za poneti sastava autopark. ima takvih dana, kada čovek prosto mora da u sebi pronađe nešto smisla za organizaciju, obavljanje istovremenih radnji i prepoznavanje najefikasnije sekvence neophodnih zahvata. dani velikih talasa. tako ih zovem.



///all about lily chou-chou (riri shushu no subete)///
jesu li vam neuhvatljive stvari
dragocene? koliko brzo odustajete od potrage za tim utvarama? koliko vas plaši okončanje lova i suočenje sa pravom prirodom lovine?

za lily chou chou sam čuo od k, 'našeg čoveka u barseloni'. k. dosta dobro poznaje moj muzički ukus,
ali u slučaju ovog filma je (pretpostavljam) važnije da joj je blizak moj odnos prema muzici. k. je mudra žena. stoga sam joj poverovao kada mi je te 2001. sa oduševljenjem preporučila film koji je režirao shunji iwai.

plot summary na imdb-u (više volim rutinu copy/paste od linkovanja) kaže:

[[[Life isn't easy for a group of high school kids growing up absurd in Japan's pervasive pop/cyber culture. As they negotiate teen badlands - school bullies, parents from another planet, lurid snapshots of sex and death - these everyday rebels without a cause seek sanctuary, even salvation, through pop star savior Lily Chou-Chou, embracing her sad, dreamy songs and sharing their fears and secrets in Lilyholic chat rooms. Immersed in the speed of everyday troubles, their lives inevitably climax in a fatal collision between real and virtual identities, a final logging-off from innocence.]]]

od tada sam u isprekidanoj, neusredsređenoj i zaboravom ometenoj, ali stalnoj potrazi za lily. nekako sam godinama sebe (pod?)svesno sprečavao da iznađem najjednostavnija i najefikasnija sredstva u pribavljanju dugo željenog. ima nečeg fetišističkog u potrebi da čovek 'sam', bez upotrebe 'nedozvoljenih' pomagala, kreditnih kartica koje omogućuju kupovinu preko interneta, na primer, dakle nekako pešački, zasluži ono za čim žudi.

kako je vreme odmicalo, polako sam dizao ruke od nade da ću do ovog filma doći putem koji bi mi se najviše svideo, pa sam počeo da pomalo varam, da prijateljima koji odlaze u razna inostranstva tzv. razvijenog zapada dajem u zadatak (pokazaće se zadatak:nemoguće) da zbunjenim prodavcima po dvd shopovima raznih obuhvata, orijentacija i, ako dozvolite, filozofija, bez srećnog kraja izgovaraju to ime. lily chou-chou...

u međuvremenu je k. shvatila da sam razvio izvestan oblik ležerne i nedosledne opsesije, pa se prepala. već neko vreme pokušava da mi stavi do znanja da sam preuveličao njenu izvornu ocenu filma i da ne bi trebalo da očekujem previše. verujem joj i to. dok moj torrent klijent odbrojava sate preostalog d-loada, znam da će nula na tom brojaču anulirati i radost moje potere.

do sledeće utvare.

[digresija: *utvara kruži evropom.* zar to ne bi bio dobar prevod? komunistički manifest, priča o duhovima]

///autopark - osećanja za poneti///

na kraju pesme 'na ivici' stoje stihovi: 'jedan korak napred... i to je... sve.'
žao mi je. obećanje koje nam je ta pesma dala kada se prošle godine pojavila kao singl je iznevereno.
korak iz te pesme, ma koliko bio u pravcu ponora na čijoj se ivici balansira, hrabar je. i korak je unapred.
osećanja za poneti su, i u odnosu na neobjavljeni prvi album autoparka, i spram 'na ivici' (koja, kao svojevrsni bonus, zatvara ploču i ostaje najbolja pesma na njoj), jedan korak natrag...
i to je sve.

///explosions in the sky - all of a sudden i miss everyone///
teksaški tihoGLASNOtihogovornici su se vratili. ali samo da uzmu nešto što su zaboravili, pa pale.
evo, sad sam preslušao ovo čudo i nemam nikakav utisak.

to što volim, khm, post-rock, za divno čudo nije uprkos, već upravo *zbog* njegove samoobnavljajuće potrebe da... ostane isti. nije ključni povod mojoj ljubavi ni 'kontemplativnost', ni 'sinematičnost', ni 'cerebralnost', ni navodni 'umetnički kvalitet'. u post-rocku (i to je uslov sine qua non) pronalazim delimično, aproksimirano ostvarenje svoje najveće želje u muzici - da neke melodije traju zauvek. kada čovek nabasa na takvu, mora prepoznati neophodnost njenog večitog ponavljanja. to dovodi pop muziku do paroksizma, i istovremeno je jalova potraga za večnošću i neiscrpnom lepotom; i krajnja instanca i njeno negiranje.

u svemu tome eits imaju svoju ulogu. ali su samo svratili. pa pale.
prvo slušanje - both thumbs down.

Thursday, December 07, 2006

schizo skice

///DEFCON3///

od sinoć stvari stoje ovako: ako bi mi neko zavrteo točkić na ipodu, našao bi
među raznim, manje-više polusvarljivim, stvarima i album soldatski bal plavog orkestra. ne znam kako definišete guilty pleasure. ukoliko me poznajete barem malo, pretpostavljam da bi vam odmah to palo na um. inače relativno pribran tip, istina povremeno sklon stranputicama, ali nikada tolikim... pa to mu je guilty pleasure! trt.

spreman sam da otvoreno, bez kajanja i krivice priznam – soldatski bal je epohalna ploča. sad, termin *epohalno* nije nužno ili izvorno vrednosno opredeljen ka pozitivnoj strani skale. ukoliko teramo stvari do tzv. krajnjih instanci, epohalno je nešto što obelažava epohu. od nje i toga kako je doživljavamo, zavisi i naše vrednovanje epohalnog.

moje prvo novovekovno preslušavanje ovog albuma bilo je, priznajem, blago razočaravajuće. njegova mentalna slika u mom nepouzdanom i tendenciozno varljivom pamćenju popila je sinoć par šamara. ali se pridigla nakon njih. očekivano, desilo se to na istim mestima koja su i učinila da soldatski bal pamtim kao veliku stvar.

dobro, suada se ne komentariše. u suadu se ne dira. suada je negdje drugdje. gujo, vrati se je prvi ozbiljan upper i jedna od pesama koje zvuče bolje nego onda, 1985. odlazi nam raja je šizofreni spoj problematičnih, šatro-mračnih strofa i moćnog refrena koji se oslanja na rif koji to nije i adolescentsku samouverenost glasa saše lošića. a ima i stihove "ako odem draga, ni popa ni hodžu"... goodbye teens je dovoljno informisani retro pop broj; parajlija je, meni vrlo draga, klasno svesna pesma ("dukati, dukati, nisu valjda dukati tebe meni oteli, ukrali?!"). kad mi kažeš paša je barbara ann po sarajevskom receptu. soldatski bal zatvara istoimeni, larger-than-life, mračno-čežnjivi komad. "hajde, hajde, skini se/sanjam te, devojčice"? ups. kada sam imao 11 godina, bilo je to previše za mene. jasno sam se sinoć prisetio tog osećaja.

nikada zaživeli pokret new partisans je možda bio šuplji gimmick kojim je plavi orkestar pokušao da napravi nekakvu barijeru prema new primitivesima, ali dve sumanute decenije kasnije deluje veoma intrigantno. sem otpora organizovanoj religiji (i bratsko-jedinstvene pesme stambol, pešta, bečlija, u kojoj se, btw, pominje i moj hometown, grad b. na severu), plavi orkestar će svoj drugi album nazvati smrt fašizmu. država i ideologija u kojima je to, možda, bilo redundantno su se tada već opasno primicale ambisu. danas? šta da kažem sem – smrt fašizmu.

i pored cheesy produkcije i često cheesy svirke, neki delovi soldatskog bala su i dalje vrlo uzbudljivi, odvažni i, najjednostavnije rečeno, dobri. naknadna pamet bi, dvadeset godina kasnije, mogla dosta da ga poboljša editovanjem, trimovanjem, fazoniranjem i nekolikim dobrim savetima.

kad smo već kod saveta i plavog orkestra:
1) legenda kaže da su plavci pre soldatskog bala otišli sarajevskom (i šire) guruu bregoviću po savet i mudru smernicu, a kako bi izrasli u pravi, dobar i važan bend. navodno ih je on uputio na ploče grupe foreigner! mwahahaaa...
2) savetujem vam da u nedelju, 10. decembra u 19:00 posetite centar za kulturnu dekontaminaciju, gde će u okviru projekta suspended adolescence biti održan razgovor na temu
plavi orkestar i druge priče, sarajevska pop-scena 1980-ih.
gost će biti, sada već proslavljeni, sarajevsko-američki pisac aleksandar hemon.
razgovor će voditi toma grujić i vlada tupanjac.

prilažem i dizajn koji sam, puna srca, napravio za tu prigodu.



///leak of the week #002///
disclaimer: ova rubrika ne mora i neće podrazumevati samo nove i još 'neizašle' stvari. geek of the week će, stoga, nabrajati šta je sve skidao sa neta i slušao.

> očigledno, među najvažnije stvari ove nedelje svrstavam back catalogue plavog orkestra. polako se skida, zvuk je opterećen izraženim pucketanjem ploče, šapke se zabacuju na potiljak...

> upravo sam dovršio d-load jedne užžžasno važne stvari – trostrukog cd izdanja a lifetime of temporary relief: 10 years of b-sides & rarities sastava low. [nota bene: neka je na čast onome ko mi je obećao ovo čudo, ima tome i-ha-haaj, što sam bezmalo 550 mega skidao sa prokletog rapidsharea. ipak, dobiće taj priliku da se iskupi onim dodatnim dvd-om sa spotovima i sl].
u ovaj odeljak spada i najlepša vest nedelje: low su u utorak odaslali newsletter u kojem se za 20. mart 2007. najavljuje izlazak njihovog novog albuma drums and guns. ponovo je producent superstar dave fridmann a izdavačka kuća sub pop.
da se upoznamo: ma kakav novi low uradak automatski odnosi titulu leak of the week.
mart 2007. bi trebalo da stigne za nedeljicu-dve. živio space-time
discontinuum!

> clint mansell – the fountain ost
negde u komentarima sam već pominjao. nije ovo baš kao skor za requiem for a dream, kao što, rekao bih, ni film the fountain neće biti baš kao requiem, ali je vrlo dobro. za one kojima ne smeta kada ljudi one gitaraste stvari sviraju držeći ih kako se gitara ne drži, i stružu po njima snopovima konjskih dlaka (kronos quartet), i pri tome ne pevaju. stvari su donekle omekšali gostujući članovi sastava mogwai, koji pak one gitaraste stvari koriste upravo kako se gitaraste stvari koriste.

> the cure – the cure (2004)
ovo sam iskopao na tuđem računalu. ako mi se 2004. činila kao loša godina za pop muziku, sada mi je tek jasno koliki sam slepac bio. nisam mogao ni da slutim kako će nam biti dve godine potom. uzmimo, recimo, ovaj album. na momente besprekoran, a ti su momenti dovoljno brojni i učestali. bez otezanja opcrtava oko slušaoca polje prepoznavanja, razmene i empatije kakve se ne sećam u muzičkoj proizvodnji u poslednje vreme. i još nešto. na grupi the cure se 2004. ne čuju njihove godine, krckanje zglobova, otežali trbusi i posisana mudrost sveta. da je nama živa vanvremenska večita adolescencija i sve zbog čega smo počinjali i nastavljali da se bavimo muzikom.
the happiest night i
knew!

Thursday, November 16, 2006

leak of the week #001

kako se u eri neprekidnog pljuska nove muzike sa interneta nositi sa:
1) preslušavanjem;
2) višestrukim preslušavanjem;
3) recenziranjem [slučajevi pod a) u 'profersionalnim' medijima; b) na blogovima]?

teško pitanje sa kojim se svakodnevno rvem i nemam dobar odgovor.
sećam se da sam pre nekog vremena predložio uredniku popboksa da se, lepo, svi odreknemo fasade magazina/webzinea kakvi postoje na mestima sa razvijenom industrijom/tržištem zabave i priznamo očigledno - ovde je mp3 pojeo, provario i, khm, izbacio svaki drugi vid konzumacije muzike.
moj
predlog je bilo pokretanje rubrike
leak of the week. to bi bilo mesto za nedeljni pregled stvari koje su procurile na internet, uz kratke utiske o preslušanom.
u takvoj rubrici sam tražio i izlaz iz paradoksa u kojem živimo zahvaljujuci internetu, gde se vremenski tok translira tako da događaji ostaju međusobno jednako razmaknuti, ali se svi odigravaju mesecima ranije nego što bi, nominalno, trebalo. tako se svi pravimo kao da neke albume nismo vec preslušali i, često, zahvaljujući opštoj nezanimljivosti muzičke proizvodnje, prestali da slušamo nedeljama pre nego što će se pojaviti u prodaji. tek oko njihovog prodora u 'realnost' časopisi objavljuju recenzije, što u opisanom stanju 'već odigrane budućnosti' ostavlja utisak o nepopravljivom kašnjenju. kada je u pitanju webzine ili druga internet forma, to je kašnjenje nedopustivo.

ovu sedmicu su obeležila dva leaka: bloc party - a weekend in the city (najavljen za februar 2007) i samoimenovani prvi album grupe math and physics club (na tu stranu su me pogurali neki tamo sa i! foruma)


bloc party - a weekend in the city
koliko sam samo svojih omiljenih albuma u prvi mah (nakon prvog slušanja) odbacio, verujući da je to zauvek... neki moji prijatelji se već dugo sprdaju na tu temu, do te mere da će uskoro prestati da sami testiraju novu muziku, sve čekajući da nešto nakon prvog slušanja proglasim za sranje. to je, obično, jasan znak da imamo posla sa pobednikom.

tako je bilo i sa bloc party prvencem silent alarm. tokom jedne od užasno dosadnih jutarnjih vožnji autobusom od grada b. na severu do beograda, po prvi put sam preslušao taj album. i rešio da to ostane naš jedini susret. u poplavi post-strokes gitarskih revitalizatora, nisam prepoznao ništa zanimljivo kod bloc party. mesecima kasnije, niko više ni ne zna kojim putem, rešio sam da proverim taj prvi utisak. možda upravo zbog toga što sam po njima postao notoran. rezultat je bio istovremeno poražavajući i dobrodošao - još jednom sam olako i prebrzo odbacio retko dobru ploču (poražavajuće) i... ispostavilo se da i u novom veku ima retko dobrih ploča (dobrodošlo).

bend je u najavama drugog albuma koristio reference koje su činile da se čitav zaplet lepo nadoveže na naziv njihovog prvenca. ako je ono bio silent alarm, imena philipa glassa, bartók béle i timbalanda zvonila su na uzbunu. i to na sav glas.

ozloglašeno prvo preslušavanje se u mom slučaju odigralo juče. ovoga puta (mada je to uvek slučaj) sam sasvim siguran da su nam isporučili sranje.

stvar počinje, lošije teško da može. samosažaljiva drama, glas u falsetu i predvidljivo gitarsko razbuktavanje stoje na onoj strani radiohead nasleđa iz devedesetih gde su se u međuvremenu zapatili muse. automatska diskvalifikacija zbog greške u nedostatku... ukusa? stila? mozga?
misli čovek, najgore mora da je prošlo. al' nema odmora za nas unesrećene. hunting for witches, posvećena bombaškim napadima u londonu 7/7/05, bi uz manje stilske zahvate mogla bez ostatka da se smesti u repertoar grupe him. nazovimo to instant neodarkom. što je eufemizam za kič.
tek od treće pesme bloc party počinju da liče na sebe, ali deluju kao manje inspirisani, dovitljivi i talentovani surogat. taj utisak nije posledica samo očajnog otvaranja albuma. i teško da ima ikakve veze sa glassom ili bart
ókom. a weekend in the city je izlapeli bloc party. no hits, only misses.

o prvencu math and physics club - uskoro.
čekaju vas: belle und sebastian, lieber und stoller, tweesome, pa-pa-pa-paaa, pokrajinska takmičenja iz oblasti experimentalne fizike i mnogo, mnogo toga...

Tuesday, November 07, 2006

veheheliki zehehev

nedelje su prošle pune muka. zapravo, još nisu prošle.

samo da se zna šta je činilo moždani saobraćaj, a da je povezano sa ovim blogom:
1) en stepeni razdvajanja
o novom albumu ... and you will know us by the trail of dead, ali i
o b92, pavlu veljkoviću i bog te pita čemu još. verujem i o grupi superstudio, povetarcu, svetlima beograda koja se zrcale u savi. pre svega - o entropiji. [ovde bi neki upućeni zli jezik (evil tongue. mwa-ha-haaaaaargh!) umetnuo i thomasa pynchona, just 4 da fuck of it]
2) svetlosne godine, jedinica za vreme?!
o marku linkousu, sparklehorse, depresiji, muzici kao terapiji, albumima-
growerima, prvim utiscima, o zen krčagu, samim tim i delovima i celinama.
3) 297x420 mm
o filmskoj muzici/muzici za film/muzici u filmu?!, o naručenoj a nikada
nenapisanoj recenziji, o upisivanju na fakultet i susretima sa neshvatljivim, o umiljatom stvorenju pod imenom gizmo (ka-kaaaa!), o fudbalu (uključujući i američki!), navodnoj sinematičnosti pojedinih muzičkih žanrova, o visceralnosti naspram cerebralnosti, o melodiji koja bi, da je pravde, trajala zauvek.
4) blitzkrieg!
o beogradskom sajmu knjiga kao poligonu za vežbu preživljavanja, o in-out
strategiji, o tome kako je chuck palahniuk učio da pamti izgovor svog prezimena (michaela chabona ni da ne pominjem), kako ću do u nedogled čekati lunar park breta eastona ellisa (a ono malo, koliko sam izdržao da čitam sa ekrana, čini čekanje još teže podnošljivim). da, i o manje crvenom žanrovskom pomaku.
5) tajna veština žongliranja
o tome kako istovremeno gledam lost, desperate housewives,
veronicu mars, gilmore girls, my name is earl, studio 60 on the sunset strip, dawson's creek (!), how i met your mother i the west wing; i kako bih još.

strpljeni - spašeni.
not just yet.
there's no easy way out.
over.
out.

Thursday, October 19, 2006

we made the movies bad

[dijalog između lorelai i christophera na početku sveže (7x04) epizode gilmore girls, as transcribed by yers truleh. all typoz, misspellingz 'n' shit... ignore it. ovako se televizija, sa pravom, ruga savremenom filmu:]

L: let me bottom-line it for you: snakes are gross. snakes are scary and slithery and do you know where snakes do not belong?
C: on a plane?
L: they do not belong on a plane!
C: it's not an ideal situation.
L: they do not belong anywhere except in cages, stuck in safes, buried deep, deep underground. i hate snakes!
C: so i'm gathering.
L: with their gross no legged bodies and their scaly, scaly skin and their wiggling and their hissing...
C: ok, lor, i respect your very valid feelings about snakes.
L: thank you.
C: but i have to say, we were fairly warned.
L: no! no! a movie should not just be its title! driving miss daisy does not all take place in the car! dances with wolves wasn't one long wolf dance! but this was nothing but snakes, snakes, relentless snakes, snakes on a plane, snakes, snakes, snakes on a plane!
C: this was our fifth bad movie in a row. it's gotta be some kinda record!
L: we've gotta face facts. movies have gotten bad.
C: unless it's our fault.
L: what?! no! we didn't make the bad movies.
C: no, we made the movies bad. think about it. we are the common factor.
L: oooooh!
C: all the movies - very different. different genres, different languages even.
L: [gasp]
C: we saw them in different theatres at different times. what do they all have in common?
L: they were all seen by us. WOW!
C: huh?
L: we can never see casablanca together. i mean, i'm very sorry. i don't care how much i love it, but i will not be responsible for ruining casablanca.

Saturday, October 14, 2006

walk with me

ovih dana nema velikih, monolitnih tema. ali fragmenti pljušte. tako ću ih i pobrojati, usput, kao što se kod aarona sorkina (opet taj! i biće ga još) razgovori vode u hodu, najčešće između kancelarija.
walk with me...

1) aaron sorkin (heheheeee)
već sam pisao i otpisivao na forumima i komentarisao po blogovima (pa tako i ovom našem) o ovom izvanrednom scenaristi, i njegovoj novoj tv seriji studio 60 on the sunset strip. ko je gledao, makar i nasumice i/ili vrlo malo, njegov najpoznatiji uradak the west wing, zna šta može da očekuje. kompresiju, mnogo teksta u jedinici vremena, pomenuti običaj da se hoda i razgovara (među fanovima poznat kao pedeconferencing), krajnje liberalni rakurs (i sukob/sprdnju sa hrišćanskom desnicom, konzervativcima, national rifle association...), i spisateljsko umeće da nas dovede u stanje ushićenja. i to one vrste koju pisac i filmski kritičar kim newman u svom tekstu you know when you're watching a 1990s film when... navodi kao jednu od diferentia specifica te kinematografske epohe - tom cruise signals victory by punching the air and going 'yeah!'. ali, ovde to ne rade junaci sorkinovih scenarija, već ja, dok gledam neku od njegovih serija.
studio 60 se odigrava na, iza i oko scene televizijske emisije nalik na saturday night live. šta više da kažem? ima li boljeg ambijenta za sorkinove raspričane junake da se zapliću u lične, političke, spisateljske, zabavljačke, kakve sve ne, kučine? što se mene tiče - ne baš. i radujem se svakom kadru gde matthew perry, konačno, pokazuje koliko je nepravedno bio poslat na gomilu typecastovanih glumaca. on i bradley whitford imaju potencijala za savršen buddy kombo.
još sam i genijalno zamislio da, u omraženom ritmu 'jednom nedeljno', pauze između epizoda (super)studija 60 popunjavam - west wingom. mwahahaaaa! a stigao mi je i sports night.
sorkin geekdom, here we come!

2) grant lee: a) buffalo; b) phillips
i do ovog fragmenta smo došli zahvaljujući televizijskim serijama. u ovom slučaju - gilmore girls. ko je gledao, zna da se kao gradski (varoški?) trubadur u njoj redovno pojavljuje čovek imenom grant lee phillips. ako je to znanje praćeno i relativno dobrom pažnjom i istančanim ukusom tokom devedesetih, ne mora se dodatno objašnjavati.
svojevrsni je konsenzus da je phillips jedan od najboljih muzičkih autora u americi u poslednjih petnaestak godina. taj, pre svega kritičarski, stav nije koincidirao sa masovnim prihvatanjem kod publike. pred sam kraj ere seattle-je-centar-muzičkog-sveta, izvrsni prvi album njegovog sastava grant lee buffalo, fuzzy, nije imao prevelike šanse. ali je, uprkos tome, bio zapažen. nakon toga, bend je izdao još tri albuma, da bi pred kraj decenije grant lee phillips (ime koje, veoma prikladno, zahvata veoma širok potez dijalektičkih suprotnosti americane) započeo samostalnu karijeru, koja traje i danas.
ove godine je objavio album nineteeneighties, gde je obradio svoje omiljene pesme iz osamdesetih (tom cruise goin' yeah! and punchin' the air just the same), na potezu od pixies, preko the cure, new order i cavea, do smithsa. očigledno je da je u gg angažovan sa poštovanjem, na koje uzvraća kratkim, uživo odsviranim i otpevanim pasažima, samouvereno ilustrujući svoj veliki talenat. ovih dana sam sakupio čitav njegov back catalogue i... uživam.

još dve čudesne muzičke činjenice vezane za seriju gilmore girls:
- u finalu šeste sezone, u gradiću stars hollow se, zahvaljujući uspehu koji lokalni trubadur (phillips) nešto ranije postigne, skupi tušta i tma uličnih svirača. među njima i sonic youth (zapravo thurston moore, kim gordon i njihova kćer coco!) i, ono što je u toj epizodi najlepše, yo la tengo. tih dvadesetak sekundi videa bi se u vhs uslovima izlizalo od ponavljanja...
- u bendu hep alien (gde bubanj lupa roryna prijateljica lane) gitaru svira... drumrollllllllll... sebastian bach. skid row! maaaaaan!!! hair metal! yeah! [punches the air]

a3) anheli 3
prijatelj scenarista me je pozvao na premijeru filma a3 - r'n'r uzvraća udarac. to je retka zgoda u mom životu. nakon ove prilike sam još čvršći u rešenosti da tako ostane i ubuduće. gužva, promoterke svega und svačega (od krem sira do goriva za sus motore), wannabe sistem zvezda, džet seta i pratećih, podjednako neostvarenih, njegovih manifestacija. i, na kraju,domaći film.
sreća za a3 je što postoji, sećate se, a2. u toj, ne baš bog zna kakvoj, konkurenciji, ovo deluje skoro kao film, i samim tim je veliki korak unapred u okvirima posrnule serije.
ne mogu sada da pišem nekakvu koherentnu (amatersku) kritiku, te ću, u skladu sa već uspostavljenim modelom, nabacivati crtice:

a) r'n'r uzvraća udarac? yeah, right. pa ipak, pop muzika u ovom filmu je vrlo dobra.. pojedini komadi koje potpisuje igor perović (da, da, iz *onog* pozerskog macho benda) su, na žalost, među boljim pop-glazbenim proizvodima kod nas ove godine. [*nažalost* ovde stoji iz relativno lako dokučivog razloga. domaća pop muzika mora da je u debelom bedaku kada tendenciozno prijemčivi brojevi primenjeni u filmu srđana dragojevića und co. igraju za titulu. dobro, ostalo je još malo do kraja 2006];
b) seka aleksić (and her boobz) u nekoliko navrata prikazuje više glumačkog dara od z. cvijanovića. tom čoveku je ono-nešto-mile pojelo i mozak i talenat;
c) product placement je u a3 manje konzistentan, ali ga je teže podneti nego u prethodnom filmu. maxi, citroen, imlek i ostali bez većeg napora iz kadra istiskuju filmske likove, filmsku radnju i filmsko dostojanstvo;
d) reditelj i direktor fotografije su učinili da se često tokom filma vidi koliko je kratko promišljan i kako je... domaći. + povremeni demaskirajući efekat digitalnog videa je u suprotnosti sa, očito, 'fensi' namerom;
e) jebeš 'rokera' koji sanja o *novom* telecasteru.
telecaster je, kako to već biva sa gitarama, kano vino. aj' što to ne zna onaj dragojević, ali vojnovu nije oprošteno...
s jedne strane - šalim se. ali, heheheee, postoji i ta druga strana.
pomenuta želja jednog od protagonista a3 za novim t-casterom je neka vrsta sublimiranih zabluda ovog filma. to jest, ako je namera a3 da, uz navodno nezgodan spin, rokenrol (štagod) pošalje u polje široke publike, dakle one koja bi radije gledala film u kojem bi seka aleksić bila centralno muzičko i erotsko žarište. ne govorim ovo sa kultur-rasističke pozicije. dapače.
samoproklamovana 'subverzija' (a kroz vraćanje starog - r'n'r-a, hej!, i to u obličju iz dragojevićevih osamdesetih) ovog filma nije ni od kakvog uticaja. na sreću.
f) dijalektike radi... u filmu prikazana, relativno bezbolna, međusobna zamenjivost pop predstavnika 'prve' i 'druge', sprda se sa mitom o dve srbije. ne tvrdim da postoji jedna, ili da srbija uopšte postoji, as a matter of fact. samo tvrdim da je ta sprdnja fenomenološki ispravnija, intelektualno poštenija i pop-kulturno načitanija od nekih teza ivane kronje i sl.
g) nego, ko me je, uopšte, zvao na film koji je napisao par antikomunista? hmpf.

SF-SN!

Thursday, October 05, 2006

premetačina und ino

nisam sad nešto jako pametan, al mi se čini da sam primetio stvari koje nisam primetio.
nekako imam utisak da ljudi previše polažu na premetačine, permutacije, kombinacije i rekombinacije; rečju - igre rečima su ouverrejtid. i ne bi to mnogo ni smetalo da nije previše tih stvari koje su same sebi svrha i koje ne pokušavaju da kažu ništa novo, ništa drugo, ništa dovoljno bitno da bi opravdalo premetačinu kao sredstvo dobijanja "novog" značenja.
e sad, o čemu ja to, zapravo?
o buđanju proleća, o pozerištu, o jedenju ti maltera, o best of kompilaciji alice cooper-a koja se zove the beast, o nekom tamo bendu koji je izdao album hairway to steven; fill in the blanks, ljudi, garant svaki iole živući čovek na planeti zna barem jedno nešto što je pretrpelo slovosledoredni preraspored / u/pre/iz - metačinu u naslovu.

i to (ovo je sad krava koja mi je stala na nogu) bez ikakvog očiglednog razloga uatsouevr.

tek tako. aut ov d blu. da bismo se pokazali kako umemo da smislimo nešto "novo", intrigantno, da povežemo "staru" i "novu" reč jednorečjem, da budemo semantički široki u što većoj alfanumeričkoj uskosti, da budemo veći lakonci od njih samih.

rezultat, barem u slučaju moje malenkosti, je neizostavna rezignacija, zaključak da je sama forma zapravo jedini sadržaj, neutaživa želja da sočinjenije koje se tako naziva NE degustiram. ni blizu da mu priđem. bez ulaska u moj univerzum ako je ikako moguće, molim, hvala. turbo ignore.

iz ovog rezultata sledi, naravno, ispravan zaključak kako NI ZERU svega navedenog i inog sličnog konzumirao nisam. možda na žalost. možda na sreću. na sreću, nikad neću saznati.

i
nužno dugujem jedno veliko izvinjenje ljudima o čijem sam se pregalaštvu direktno ili indirektno negativno izrazio ne udostojivši ga čak ni privjua, što bi bio minimum pristojnosti. prema svima.
a meni je, pride, onako patetično-dečije-iskreno, žao što nisam.

odbiše me naslovima.

Monday, October 02, 2006

zbogom, školo, nisam te ni vol'o ///installment #2///

[tekst koji sledi sadrži, ranije obećane, seksualne aluzije, polutvrdo kuvani rečnik i nemilosrdno realistične prizore nasilja. on odražava isključivo stavove autora. to nisu, nužno, i stavovi kolektiva superstudio. ovo je drugi od dva teksta posvećena događaju rock 'n' roll škola]

4) elektrobuda
veteranski bend koji u zagrebu, kao zbornom mestu, traži sredokraću između čakovca, rijeke, ljubljane i tog istog, je li, zagreba. tako su, naime, raspršeni njegovi članovi. ko je pratio (ja nisam), prepoznaće ih kao ljude koji su nekada svirali u majkama, kojotima te belfast foodu.
no, dosta geografije i recentne pop-glazbene historije. elektrobuda (tada na tašu, priznajem, prekrštavan u očigledne pežorativne varijacije, poigrajte se abecedom...) svira southern rock. prašnjavi, redundantni rhawk'n'roll. nešto kao black crowes. ali lišen uspješnice (tako se, naime, na hrvatskom kaže hit) kakva je bila remedy. i razdrljenih šarenih košulja, još šarenijih marama, bujnih gospel crnkinja, čitavog tog polusvesnog i jedva dovoljno dekadentnog 'šarma' retrogardizma. dosadno, da ne kažem.
mnogo bi mi zanimljivije bilo da sada pišem o tome kako mi je, u recenziji koncerta velikog prezira i paor of love u zrenjaninu jula 2005, lektor popboksa onomad ispravio sintagmu rhawk'n'roll (a upotrebljenu da opiše jedno od stremljenja tog drugog sastava)?! jedva sam dočekao priliku da je upotrebim ponovo!

5) veliki prezir
sad mi je već stvarno dosta da ističem koliko je to dobar bend. i kada su, u sopstvenim merilima i sistemu referencije, prosečni - bolji su od većine 'ostatka sveta'. ali su osuđeni na večiti underdog status. ovde gde nikada ništa ne sazri, naraste i izbori potvrdu. besneo sam zbog toga, slušajući prezire kako konačno uzimaju razmeru koja im pripada, kako na velikom, ozbiljnom ozvučenju sviraju čvršće nego ikada (ne računajući jedan kamerni koncert u gradu b, na severu), i to na stadionu?!
i... okrenem se i pogledam u malobrojnu publiku. i znam da oni tu 'razmeru' nisu uzeli, nego im je, sa sve elektrowhateverima i ostalima, donirana za ovu priliku. i ponosan sam na njih. na najbolje underdogove koje znam.

6) obojeni program
do pesme kad se neko nečem dobrom nada, obojene sam doživljavao kao bend nečijeg tuđeg odrastanja, koje je trajalo paralelno sa mojim. ta stvar je, za mene, ostala manje-više usamljena supernova njihove pesmarice. ne koristim tu reč slučajno - večito starmali kebra svoju konzistentnu (za one koji vole) ili aman-dosta-više-istu-pa-istu (za one druge) 'poetiku' isporučuje držeći svesku u ruci?! jer... on je... pesnik. ne služi mu ona kao podsetnik, ona je simbolički znak koji ga odvaja od onolikih pevača po onolikim bendovima. kao da nas podseća: pesme obojenog su tekst, su literatura. ali pomalo drugačija od one koju je u knjiškom obliku kebra već opredmetio. otud sveska. a ne knjiga.
set im je bio dobrano popunjen starim pesmama, i u nekoliko trenutaka sam se uhvatio u besprizornom pevušenju. ali, bilo je to tuđe pevušenje. micao sam usnama prisećajući se pokreta tuđih usana koje prate kebrin glas sa ploče. dok smo istovremeno odrastali.
i, da, trademark zvuk doboša koji podseća na metalnu kantu je i dalje tu. nema razloga za brigu, raziđite se u miru...

7) jarboli

to je onaj, kako sami njegovi članovi ironično umeju istaći, zauvek mladi i perspektivni beogradski sastav. što reče jedan moj poznanik: kada bi prodavali ploča koliko je unosa na temama koje su im posvećene na internet forumima, bili bi platinasti bend. ja ne učestvujem u tim 'raspravama' punim panegirika, ali uporno kupujem njihove albume. i uvek sam polovično zadovoljan. u slučaju suvišne slobode bio sam nagrađen i daleko više od toga.
ali, u osnovi, jarboli i ja stojimo na različitim stranama jedne razdelne linije. u mom rečniku pop je afirmativna reč. oni, u najboljem slučaju, deluju neodlučno. najbolji su kada se ozbiljno, nadahnuto i iskreno bave upravo pop muzikom. najlošiji su kada simuliraju dert provincijskih kafana. ne sviđaju mi se kada su prog/kraut/dosadni. kada su buđanje proleća. sada su to.
i tako, svirali i jarboli...

8) neno belan & fiumens
da prvo istaknem jednu činjenicu - mislim da je neno belan jedan od najboljih autora koga je jugoslovenski pop prostor imao.
prvi njegov post-sfrj koncert u beogradu, onaj u domu omladine, na valentinovo 2003. godine, bio je čaroban. iako je svirao nove pesme (brrrrr). iako je sve brže brojeve đavola svirao kao ska (über-brrrrr). jednostavno, nagomilana čežnja za tim pesmama u izvođenju tog čoveka (i pratećeg benda) učinila je da to (p)ostane jedan od onih događaja po kojima se ljudi koji su u njemu učestvovali međusobno prepoznaju. kao i oni koji su ga propustili.
svaka sledeća prilika za susret sa belanom (i pratećim bendom) podrazumevala je sve nepovoljniji odnos užitka i frustracije zbog novih pesama (brrrrr) i, naročito, te ska (über-brrrrr) sprdnje sa sopstvenim genijem. do septembra 2006. nakupilo se u meni već dosta zebnje (koja začas preraste u gnev) zbog tog vrlo pogrešnog, a uvek istog i sada već dosadnog, ugla iz kojeg belan pokušava da dodatno 'ozabavi' svoju ionako svesno i svrsishodno zabavnu muziku.
zebnja je na tašu te večeri došla u dodir sa: 1) iritantnom istinom i b) katalizatorom, i - prešla u stanje gneva.
set lista se, valjda primereno ovoj 'edukativnoj' prigodi, većinom sastojala od oldskool r'n'r stvari đavola. a onda, u refrenima, malo ska! kontraritam, opa-cupa... grrrrrrrrr!
samo dani ljubavi su izvadili stvar. onoliko koliko je jedno remek-delo pop muzike to u stanju.

9) partibrejkers
šta tu ima da se piše? propovednički r'n'r/r'n'b (ne mešati sa današnjim poimanjem žanrovske odrednice) za ciljnu grupu politikinog zabavnika. onih koji inkliniraju donjem delu skale (7 godina), a kojima je, nominalno, bio namenjen ovaj događaj, bilo je daleko manje nego onih drugih (will you still feed me when i'm 77?). što je, naravno, u redu.
kako nisam naročiti obožavalac... eto - kad ti treba reč kojoj je osnova bog, a u slučaju zorana kostića caneta & his 'brejkers će ti svakako zatrebati - nađeš je... dakle, kako nisam naročiti obožavalac čitavog tog štiha, pošao sam kući.

sad zamišljam kako me je na počinak otpratilo sve tiše zapomaganje: marijou, maejko božžžijae, da li veidiš šta rahmhm shm thmhmhm hmhmhmmm. verovatno nije bilo tako.

* * *
rezime:
1) časovi do velikog odmora: zabavni, hvataju se beleške, pazi se čak i u magarećim klupama.
2) časovi nakon velikog odmora: dosadni. bez izneneđenja. ako ih je i bilo, nisu mi se svidela.
3) već smo se dogovorili, horkeškart (i repetitor, pride) je došao niotkuda i ukrao šou. pitanje je bilo - od koga?
4) odgovor: pre svega - od belana. on je čovek koji uporno prekraja svoj format zvezde, ali tako da ispadne manji, tanji, beznačajniji.

* * *


hoće li, više, to zvono?
[nakon zvona: istrčava se iz zgrade, kidaju se stranice iz udžbenika, spaljuju sveske (na čelu sa onom kebrinom), nedugo uživa u mirisu sagorele hartije, i odlazi što dalje. zbogom, školo. nisam te ni vol'o.]

Saturday, September 30, 2006

mnogo hteo, mnogo započeo...

kako se približavao pompezno najavljeni petak, 29. septembar 2006, tako je rasla anksioznost. a sa njom i tužna spoznaja da ću od dva velika događaja morati da izaberem jedan. virvel ili indie-go! rođendan? sofijin izbor, the sequel! with a vengeance.

nisam bio u stanju da odmeravam, upoređujem, vagam, nabrajam u dve kolone (pro/contra), udubljujem se u emocionalne veze, vezice, čvorove i uzice. naprosto je pravo prvenstva pripalo onome ko se progurao na početak reda [što pomalo podseća na 'vesele' sate provođene u redovima po studentskim menzama, kada su brdsko-planinski (mmmmm, political incorectness...) modeli akademske mladeži gazili preko leševa nas 'ostalih']. dakle - virvel u centru za kulturnu dekontaminaciju.

umesto da pišem o tome kako je bilo, kako se preživljavalo i šta doživljavalo, rešio sam da ovde priložim uvodnu polovinu prve ruke recenzije albuma koji su virvel sinoć promovisali. to je (naravno, neobjavljeni) moj pokušaj da se blago, fragmentarno, struktuira jedno namerno poluartikulisano, u iskrenoj navali emocija preterano tekstualno polje, kojemu je svrha bila da u relativno kratkom obimu (popboks recenzija, yeah, right!) prikaže razvoj ljubavne veze između mene i jednog benda, od prvog merkanja, preko nekih eksplozivnih susreta, do prijatne rutine koja i danas, pet godina kasnije, krije divna iznenađenja.

* * *

PRIZOR PRVI: Kada sam dobio
Sa dna

Subota je, pred kraj 2005. godine. Hladna, onako da sve, do subatomskog nivoa, uspori, nebo je vedro, možeš i do krajnosti preterati sa dužinom ekspozicije, slika je oštra i nepomično stoji dok hranim svoj diskmen. Taj uređaj mi pomaže da se otresem ljudi koji ne razumeju zašto prvo slušanje nekih albuma nekih grupa moram obaviti sam. Dok stavljam slušalice, nešto mi je hladnije nego maločas. Zato to zovemo zebnjom? Prošlo je četiri godine...

PRVI INTERMECO: Moja, nikome važna, top lista domaćih albuma 2001. godine, e-mailom

album virvela je najintimnije mesto u srbiji ove godine. meni licno, on je mnogo vise shoegazing nego bilo sta drugo. svirka je leprsava i precizna, a zvuci koje ova cetvorka proizvodi su alhemijski trijumf. nista od toga se ne moze sakriti iza low-fi snimka na kome rapanelli insistiraju. tri pesme na ovom albumu unekoliko kvare opsti utisak. medjutim, sve ostale su do te mere van domasaja svima u srpskoj pop muzici, da njihovih pet zvezdica imaju narociti sjaj.

PRIZOR DRUGI: Posle prvog slušanja

Neko vreme sedim, usredsređen na šum. Potom sedam za računar i pravim belešku svog stanja:

ovo je užasno sebičan album.
uzima me celog, samo za sebe i ne deli me ni sa kim. ni sa čim. sva pažnja, čula, svest i emocije sabiraju se u singularitet, u materijalnu tačku beskonačne mase koja je ova muzika. kada se ona završi, jedino što mogu da slušam je šum ventilatora u kućištu računara, jednolični drone ravne linije smrti muzike. toliko sam slab na virvel. toliko me razoružava.

Ne znam šta mi je. Svestan sam da preterujem, da poetizujem i da me iza ugla drugog, trećeg, entog preslušavanja Sa dna možda čeka otrežnjenje, kada će ovaj pompezni uvod i meni zvučati jadno.

DRUGI INTERMECO: Kako napisati recenziju?

Nisam baš neki ljubitelj Camerona Crowea. Nije ni važno, ovo što pominjem je priča iz života. Tek kasnije je zabeležena u njegovom filmu Almost Famous.
S jedne strane imamo 'muzičkog novinara',
sa druge bend. Mladi C.C. od Lestera Bangsa traži savet za preživljavanje turneje sa sastavom Stillwater o kojoj ima za zadatak da napiše tekst za Rolling Stone. Bangs ga uzpozorava na izvesnost da će ga članovi benda zvati prijateljem, ali da ne naseda. Sve što žele od njega je zvezdica više. Kada se novinar-žutokljunac konačno predstavi Stillwateru, pevač (Jason Lee, heh) ga nazove – neprijateljem! Poslat je na front da kopa po intimi muzičara i pokuša da ih predstavi kao drugorazrednu blefersku predstavu bez izgleda za ostvarenje sna o veličini.
OK, ja nisam 'muzički novinar', ovde sam sasvim slučajno. A sa Virvelom sam se sprijateljio upravo zbog toga što su neviđen bend. Kako (ne)prijatelj da napiše recenziju?

PRIZOR TREĆI: Posle entog slušanja Sa dna

Čitam belešku koju sam napravio nakon prvog uživanja u ovom albumu. Sasvim je prikladna. Ali ne bi trebalo da se koristi u recenziji. Mogla bi odbiti skeptike. I cinike. Dakle, odbila bi mene. Da nije moja.
Teško mi je da ocenim ovaj album. Teško mi je da razmišljam i pišem o njemu. To mi se događa vrlo retko. U ovom slučaju gajim određenu vrstu sentimenta koja predstavlja ozbiljnu prepreku: idealni susret sa nepoznatim (+ domaćim!) bendom. Virvel je jedini zbog kojeg bih razmislio o selektivnom brisanju pamćenja. Kada bih samo mogao da se uvek nanovo po prvi put susrećem sa njima! To je i jedina zamerka koju ja umem uputiti njihovoj drugoj ploči. Nedostaje joj samo ta neostvariva oštrica, to iznenađenje, otkrovenje, veliki prasak niotkud koji sam dobio sa albumom Virvel iz 2001. godine.

TREĆI INTERMECO: Uzalud ćete ovo probati kod kuće

Jedna od nezaboravnih svirki Virvela u nedavno zatvorenom klubu Zanzibar u Zrenjaninu. Pred kraj nastupa, Dejan najavljuje tada sasvim novu pesmu koju danas znamo kao Brzi svemir. Kaže nešto kao: "Ovo može svako. Ovo je pesma iz dva akorda. Probajte kod kuće".
Stojim u levom delu kluba. Shvatam da su dva akorda savršeno dovoljna za proizvodnju čuda. Ovo je pesma iz dva akorda. Ovo ne može svako.

* * *
* * *
* * *

p.s. nakon svega, jedino kako sam se setio da obeležim i! rođendan bilo je da primenim strategiju à la svetlana tzetza ražnatović i prespavam u majici sa natpisom indie-go! homo simbolicus u meni je insistirao na tom ad hoc ritualu.
keep on keepin' on, indie-go!

Tuesday, September 26, 2006

kakav petak!

indie-go!eri, clubhopperi, ljubitelji intriga i trivijalnosti, ali i iskustava koja menjaju život, pažnja!

ne pitajte šta petak, 29. septembar 2006. godine može da vam da, već šta vi možete dati njemu.

///prva stanica:///
centar za kulturnu dekontaminaciju, birčaninova 21, beograd
vreme: 20:00 časova
povod: jedinstven - koncertna promocija albuma sa dna grupe virvel
napomena: vrlo ograničen broj mesta. cena ulaznice 250 dinara. prodaja u czkd.
korisni linkovi:
www.rapanellirec.com
www.myspace.com/virvel
www.myspace.com/rapanellirecords

www.popboks.com/albumi/virvelsadna.shtml

///druga stanica:///
klub akademija, rajićeva 10, beograd
vreme: nakon virvela
povod: jedinstveniji ne može biti - deseti rođendan indie-go!-a
napomena: pored i! dj tima u izvornom sastavu, tri benda: endorfin, repetitor i autopark. cena ulaznice 150 dinara
korisni linkovi:
www.indie-go.com
www.endorfin.junk.co.yu
www.myspace.com/repetitor
www.myspace.com/autopark

Monday, September 25, 2006

zbogom, školo, nisam te ni vol'o ///installment #1///

rock 'n' roll škola
beograd, tašmajdan
subota, 16. septembar 2006.
18:00-xx:xx časova
učesnici: endorfin/repetitor/horkeškart///elektobuda/veliki prezir/obojeni program/jarboli/neno belan & fiumens/partibrejkers

još dok sam stajao tamo, na malom stadionu na tašmajdanu (projektanti: mika janković i uglješa bogunović, 1950-52), verovao sam da će daleko veći užitak od pohađanja rock 'n' roll škole predstavljati pisanje o njoj. međutim, više od nedelju dana je prošlo, a svaka pomisao da bi trebalo da se pozabavim tim grupnim pop-muzičkim incidentom čini da manično počistim desktop (višestrukim kliktajima na crvene iksiće gore desno), isključim računar, polijem ga vodom i pokrijem ćebetom, za svaki slučaj. ne zato što je bilo naročito loše, jer nije. samo sam mrzovoljan. a i nije da na momente nije bilo... baš loše. srećom (i to čini da sada zapnem i povučem), bilo je i krasnih trenutaka.

već sama zamisao o oktroisanju šarolike, prevashodno visoko-profilne rokenrol predstave za školarce - ukoliko je, uopšte, to bila namera - je unapred obećavala neuspeh. u nagriženom sećanju mi se ukazuju sopstveni gimnazijski dani i principi samoorganizovanja oko ideje školske (pažnja: roditeljski izraz!) igranke. dva ili tri gimnazijska benda, traljavo ozvučenje, bezalkoholni napici (i liferovanje onih drugih), muvanje sa cicama iz generacije dok basista mog tadašnjeg sastava hituje profesorku psihologije... siguran sam da sličan običaj i dalje postoji među srednjoškolcima. i da srednjoškolci odlaze na takve zgode. avaj, za ovu, održanu u beogradu u subotu, 16. septembra o.g, rešili su da se prisete metoda eskivaže škole (moj omiljeni: podgrevanje žive u termometru nad upaljenom sijalicom. povišena temperatura iziskuje materijalne dokaze).

evo šta su simulanti propustili:

1) endorfin
sastav iz pančeva koji izaziva gotovo nepodeljeno odobravanje (teži oduševljenju) kod aktivnih
članova ovdašnjih foruma, pre svega onog na popboksu. prvi put sam njihove pesme čuo zahvaljujući akciji/odeljku scena na istom sajtu, gde se mnogobrojnim posetiocima predstavljaju manje poznati ili sasvim nepoznati autori i izvođači. i... nisam razumeo otkud hype.
pesme endorfina su iste one koje je svako od nas pisao kada je naučio prva tri akorda. nema u njima naznake ni kompozitorske ni izvođačke ambicije da se iskorači iz tog rudimentarnog obrasca.
[nepotrebna napomena: ne radi se tu o akordima i njihovom broju. kao slušalac sam u
večitoj potrazi za savršenstvom skrivenom u smenjivanju dva akorda. ili u šumu. ili droneu. ili pak u baroknom pop preterivanju].
na jednom mestu sam, čak, pročitao poređenje najboljih
trenutaka endorfina sa pablo honey fazom grupe radiohead. khm. najbolji trenutak endorfina je refren 'devojke vole loše momke', punkoidna minijatura autoironije momaka prokletih da budu fini (inače, mogu da potvrdim zaraznost tih nekoliko taktova. danima sam ih ponavljao). pesma 10.000 izvinjenja (jedan od navodnih favorita) je, let's face it, neosveženi elvis j. kurtović koji kasni na nastavu više od dvadeset godina.
ocena: popravni u avgustu

2) repetitor
ovaj beogradski bend deli forumsku sudbinu endorfina, kao što često deli i line-up na svirkama. tako će biti i na proslavi desete godišnjice indie-go!-a, jedne od najvažnijih pop institucija izmišljenih, ostvarenih i negovanih u beogradu (akademija, petak, 29. septembar 2006). tamo će se videti da je repetitor vrlo zanimljiva pojava. vitki, visoki mladac sa gitarom, glasom i ponekim krikom, te dve malene devojke, jedna sa bas gitarom, druga sa palicama kojima ne štedi komplet bubnjeva. ova postava već ima stil - na tragu je novotalasnih struja, ne ponajmanje ovdašnjih. pomodno, so what? sviraju strasno i ostavljaju ubedljiv utisak benda od kojeg će tek biti nešto. a već sada je zabavno, sigurno i hrabro.
ocena: patuljak (to su nama, kao nagradu, davali u prvom razredu osnovne. preteča 'opisnog ocenjivanja')

3) horkeškart
e, tu sam ostao bez teksta. vannastavna aktivnost dizajnersko-umetničke grupe škart, koja je okupila hor od tridesetak (?) glasova, praćen malim instrumentalnim sastavom. već na pesmi koja otvara njihov nastup - požuri druže (inače, moj a.p.s.o.l.u.t.n.o. najdraži song iz doba titoizma), u čijem refrenu (kakav je to refren! argh!) hor zdušno maršira u mestu - čoveku postaje jasno da prisustvuje čudesnoj pojavi. ushićenje koje svojim nastupom izaziva ovaj gargantuanski kolektiv je nešto što mi je veoma dugo nedostajalo u škrtim oborima domaće muzike.
u jednom trenutku sam pomislio: da skinu te radničke kombinezone i navuku plahte na sebe, bili bi kao polyphonic spree. brže-bolje sam se ispravio. spree je rulja koja ispeva ode suncu, dok sve vreme deluje kao da samo što nije dnevnu dozu prozaca zamenila tečnošću sumnjive boje koja se iz kanistera sipa svakom članu benda (jer: kraj je blizu!).
horkeškart pak ostavlja utisak iskreno razdraganog, frivolnog, optimističkog kolektiva (nema bolje reči. i ne znam za grupu ljudi kojoj bih je sa više poverenja mogao dodeliti) raspoloženog za igru.
finally, there's some great fun on the left!

ocena: vukova diploma, čitalačka i udarnička značka

istog trenutka kada je horkeškart napustio binu, počeo sam da sažaljevam nesrećnike kojima je zapalo da se nakon njih popnu na to mesto. bilo je više nego očigledno ko je ukrao šou. ali od koga?
samo zbog
razrešenja te misterije sam ostao na tašmajdanu...

[nastaviće se...]

Sunday, September 17, 2006

brodolom nade

cenjeni skupe,
svoje izlaganje nastavljam na ono kolege roba gordona. gordonovska dilema - da li sam sjeban jer slušam pop muziku ili slušam pop muziku zbog toga što sam sjeban - pripada konzumentskom stanju. to sa slušanjem muzike, koja podrazumeva određene kvalitete, i sjebanošću je jedna stvar. naredna opna na ovom crnom luku, čije ljuštenje tera suze na oči, dovodi nas do pitanja šta se dešava kada čovek počne da se bavi proizvodnjom pop muzike?

dozvolite da parafraziram svog prethodnika. da li, u raznim situacijama u životu, bez osnova podgrevam svoje nade i trljam ruke u iščekivanju njihovih slomova, sve da bih prikupio gradivni materijal za pop muziku koja će (nadam se, ha!) zaobići zamke banalnosti? ili pravim pop pesme koje govore o brodolomima nade i tako, u samosažaljenju, fino podešavam svoj psihološki sklop da ne bude sposoban ni za šta sem za poturanje lica predstojećim šamarima stvarnosti? i šta je tu starije? otpustite koku i jaje iz onog preduzeća, i na njihova mesta postavite ova dva tega, kao dva derišta na suprotne krajeve klackalice.

što me vodi do sledeće stvari:

ako imam omiljeni predmet preddvadesetovekovne umetnosti, to je slika caspara davida friedricha brodolom nade. kunsthistorija je, izgleda, zbunjena oko njenog naziva, pa se pominje i kao ledeno more. daleko mi je draži onaj prvi, ne samo zbog toga što sam odrastao sa njim, već i zbog njegove dramatičnosti i aktivne zaustavljenosti u vremenu.

kako god se zvala, sve je na toj slici na mestu - sudar prirode i kulture, pesimizam
(istovremeno u intimnom i društveno-političkom smislu), ali i, eto ambivalencije, mali prostor nade.

u skladu sa romantičarskim pogledom na svet i umetnost, ova slika ima 'literarni' kvalitet (zasnovana je na izveštaju o brodolomu jedne arktičke ekspedicije u beringovom moreuzu), ali i, važnije i meni veoma drago, grandomansku sklonost da događaje od ovoga sveta prikaže u mitskim razmerama. patos kojim se faktualni brod predstavlja okovan daleko nadmoćnijim, nadljudskim gomilama večnog leda, sličan je onom koji nekada projektujem na svakodnevicu. naročito kada neka od mojih nada potone.

ponovo je vreme da se, u šarenoj kutiji zarazne melodije, kolegi robu gordonu isporuči novi podstrek za rad na aporiji o pop muzici i jadu. posao zove.

///u sledećoj epizodi:///
zbogom, r'n'r školo, nisam te ni vol'o.
(oh boy, do we need a comic relief?)

Monday, September 11, 2006

enter, sandman. please?

ukoliko se, nakon što si napunio 30 godina, ujutru probudiš i ništa te ne boli - to je jasan znak da si mrtav.
[moj stariji brat p, citirano iz sećanja]


u poslednja tri meseca se gotovo svakodnevno setim gornje mudrosti. i koristim je kao aksiom pri dokazivanju pretpostavke da nisam mrtav. boli ovo, žiga ono, seva u onome, ne mogu da stojim, hodam, trčim, sedim, ležim, razvio sam mržnju prema suncu i temperaturama iznad 20 stepeni ozloglašenog celzija, sa agorafobijom koketiram već neko vreme, puls mi je stalno ubrzan, tu i tamo mi se osmehne i neki napad panike (tony soprano's theme. oh, tony! [pišem pesmu o identifikaciji sa tonyjem s, a po pitanju napada panike. i, u tragovima, liči na pixies]). a od pre nedelju dana? njeno jebeno veličanstvo - nesanica.

prvo sam kool i govorim sebi da će sve biti u redu, da samo još malo mirno ležim, sad će konjica, samo što nije. pa počnem da se sve češće obrćem u krevetu, da se znojim, da duboko uzdišem. pa da još dublje, a sve brže, udišem i izdišem. iz noćne 'tišine' počnu da me zaskaču zvuci kojih ranije nisam bio svestan, hej! pa grad živi i noću. počinjem da mrzim sve što živi noću, i taj grad, i ljude, životinje, mehanizme i razne prirodne pojave koje se, baš tada kada ne mogu da zaspim, silno trude da mi predstave svoju nokturnalnu živost. pa pokrivam uši jastukom, pa se skuvam ispod tog jastuka, pa bacam jastuk što dalje od sebe.

pre nekoliko noći mi se, negde tokom drugog sata prevrtanja po krevetu, javila ona epizoda the x-files sa vojnicima nespavačima (i šta bismo bez očnih kapaka?). pokušavao sam i da se setim nakon koliko dana odsustva sna čovek umire.

sinoć sam provalio da je malo lakše zaspati uz monotoni zvuk ventilatora kojim se hladi procesor, pa sam ostavio kompjuter da radi. on do izvesne mere potire zvuke koji dopiru spolja, ali me teši i kao jedna od retkih stvari koje u napadu nesanice mogu da kontrolišem. uklj-isklj. pomalo mu zavidim.

u neko doba, konačno, kliznem u san. još dok to traje, znam da ću, ako se probudim tokom noći, teško ponoviti podvig. siguran sam da sada spavam daleko opreznije nego ranije.

* * * stvari koje, provereno, ne pomažu u slučaju nesanice: * * *
- tv serija one tree hill - upozorili su me da je loša. i bili su u pravu. onoliko. srednja škola (to volim da gledam). basket (to sam nekada voleo da gledam. i igram). generička (čitaj - banalna, preterana, neuverljiva) drama. generički likovi. generička, mada zgodna, plavuša. generička, ne toliko zgodna, ali umiljata, brineta. obe na gomili nedovoljno zgodne da bih gledao nakon osme epizode, koliko sam ih dobio.
- septembarski uncut - moj omiljeni pop kulturni magazin. ali ne uspavljuje, proklet bio.
- moma rajin, postpop I - kao i druge zbirke kratkih novinskih članaka, nije za dugo čitanje na dah. i deli neuspavljujuće kvalitete uncuta. koji je, naravno, mnogo bolje štivo. ali ne uspavljuje.

* * * stvari za koje se nadam da pomažu u slučaju nesanice: * * *
- knjiga paula morleya words and music, koja počinje dijalektičkim preplitanjem can't get you out of my head kylie minogue i experimentalnog (muzičkog?) komada i am sitting in a room alvina luciera, a da bi pokrila polje muzike između cageove 4'33" i totalne buke, kako kaže blurb na korici
- gilmore girls, sezona 5 (ako ovo pomogne, nije ostalo još mnogo tog uspavljujućeg sredstva. yaix!)
- lekići :D [prikladno mesto da priznam da sam u jednom trenutku kao ime ovog našeg muzičkog kolektiva predlagao pillpoppers. o imenu super|studio, obećavam, u jednoj od narednih epizoda]

Blog Archive