Monday, December 24, 2007

Tuesday, December 18, 2007

svetwee nikola



holden caulfield, nadjunak iz onoliko obožavanog romana, i a@superstudio, antijunak iz savršeno nepoznatog narativa...


i inače su se utrkivali u slaboj poseti, a u sredu 19/12/2007 stvari postaju još dramatičnije! okršaj titana: u krajnje mračnom uglu ova dvojica. u *navodno* svet(l)om uglu - svetwee nikola, koga prati reputacija jednog od najpopularnijih exponenata opijuma za mase.

bespoštedna borba za svakog posetioca.
ništa posno. twee + norse + power + pop.

i! pub brod

29. novembra 36

sreda, 19/12/2007

2000-0200


holden caulfield i a@superstudio.

dođi. budi treći.

Tuesday, December 11, 2007



pub brod *29. novembra* 36
sreda, 12/12/07
20:00-02:00 (zev)

superstudiozno 001:
sad elaborate music

all things power. all things indie. all things pop.

prepoznajte tematske celine:
//polarna svetlost//
//ovo (ni)su the smiths//
//tied to the nineties//
//sad bastard music//
//these shoes were made for gazing//

šta je ostalo od kocepta po kome je a@superstudio trebalo da pušta *isključivo* monster hitove?
proverite tamo i tada.

Thursday, November 15, 2007

warren ellis owns my ass

ionako sam želeo da pomenem warrena ellisa, poznatog strip scenaristu + od ove godine i romanopisca, jednog od najbistrijih i najbrutalnije najduhovitijih živih ljudi za koje znam. istina, to pominjanje je bilo zamišljeno u sasvim drugačijem svojstvu, ali plan mi se promenio u nedelju, kada je objavljen novi prilog njegovoj kolumni the sunday hangover with warren ellis na sajtu suicidegirls. nešto kasnije sam se zatekao kako prevodim tekst koji sam tamo pročitao. možda on nije ispoliran, svakako je lejmerski/odveć slobodno posrpskohrvaćen, sigurno dispergovan (u nedeljnom mamurluku). ali, istovremeno, u svojoj fragmentarnosti, skokovitosti i tipično zaluđeničkoj (geekovskoj, ne bilo prećutano) odanosti tajnim vezama tajnih istorija (pop) kulture - čaroban.

Bum. Bum-bum. Paf.

1950. Otac Phila Spectora se ubija iz pištolja.

1963, a Larry Levine pokušava da ubaci mikrofon RCA Ribbon u bas bubanj Hala Blainea jer Phil Spector nikako da začepi povodom jebenog zvuka bubnja, a Larry Levine ne može da spreči zvuk bubnja da se rasipa jer, za ime boga, 1963. je godina i još uvek ne postoje digitalizatori ni filteri, nijedna od tih prokletih naprava. Tako, on pokušava da smesti taj prastari, prelepi mikrofon u bubanj da bi, kada Hal Blaine krene da lupa uvod u "Be My Baby" grupe Ronettes, on proizveo bum, bum-bum. Paf.

Brian Wilson kasnije proglašava "Be My Baby" najvećom pop pesmom ikada napravljenom. Tvrdi se da je i dalje sluša svakog dana, kao svojevrsni auralni talisman. Wilson je svirao klavir na nekoliko Spectorovih sesija oko 1963, čak je napisao jednu pesmu za Ronettes.

2004: Kieron Gillen mi priča o toj pesmi koja se zove "You Are The Generation That Bought More Shoes And You Get What You Deserve", ali u Vankuveru sam i moja handheld naprava ne može da skine mp3, pa sedim u hotelskoj sobi i besnim dok plasečica iz burleske izvodi savitljive joga-stavove na mom balkonu. Gillen ume da vam osladi pesmu kao niko. Čuću je dve nedelje kasnije. I ona ide bum/bum-bum/paf. To je "Be My Baby" preoblikovana za rani XXI v. I već milion puta sam čuo taj motiv na bubnju - jer rođen sam pet godina nakon što je Larry Levine učinio da bubanj eksplodira oko starog trakastog mikrofona - i više se od njega ne možeš sakriti, ali čini mi se da ga sada prvi put stvarno slušam.

Negde postoji spisak svih pesama u kojima je maznut uvod "Be My Baby". Ukoliko ga ima, verovatno je on istorija zapadnog sveta od 1963. naovamo.

1979, a Tony Wilson ludi jer producent Martin Hannet u gluvoj sobi drži Stephena Morrisa, koga je naterao da više puta ispočetka sastavi komplet bubnjeva. Studio neviđeno košta Wilsona, a nešto čudno se događa. Kablovi ne idu do miks pulta. Kablovi vode sprat niže, do prokletog toaleta, gde zvučnik stoji na dasci šolje, a mikrofon je uperen u njega; kablovi tog mikrofona vode natrag, do digitalizatora pričvršćenog za miks pult, i kada Morris udari bubanj, zvuk koji se čuje sa pulta lišen je svake ljudskosti i sunčevog sjaja. To je zvuk mrtvih. Bum. Bum. Bum. Dok se sasvim ne utiša. Bum. Bum. Bum.

1967: Wilson doživljava težak slom, tokom kojeg tvrdi da mu Phil Spector telepatski krade ideje, i naziva Spectora "Gangsterom uma".

Peter Hook o Martinu Hannetu: "Bernard i ja smo bili vrlo obični, a on je bio, kao, sa druge planete."

1963, a Lee Harvey Oswald opaljuje tri komada iz Skladišta knjiga. Bum, bum-bum.

1988, Shaun Ryder o Martinu Hannetu: "Njega ekser sredi! Kad smo snimali Hallelujah, davali smo mu dva komada dnevno. U vreme kad su bili dvajspet funti komad, kapiraš. Al' vredelo je, jer je samo ponavljao: 'Ništa ne osećam, ali sam u jebano dobrom mentalnom stanju.'"

2003: Bum. Mislim da odjekuje holom Alhambre, vile Phila Spectora. Bum. Bum-bum. Fotografija pištolja leži pored stopala Lane Clarkson. Konačni udarac bubnja nakon praska koji odzvanja.

1991: Martin Hannett, naduvan kao balon od pića i nasumične upotrebe droga, umire u svojoj stolici od srčanog udara u 42. godini. Bum. Bum. Bum. Zvuk se postepeno utapa u tišini.

Tuesday, November 13, 2007

šuga!

odlučio sam da se prepoznam kao tagovan od strane voljene popkitchen te prilažem sliku kaosa na mom desktopu (koja reč prosto vuče u digresiju o tome kako mi je dosta tih metafora u koje su nas dizajneri operativnih sistema i softvera uopšte, čini se, zauvek uterali).


s druge strane, desktop u windowsima mi je zatrpan kao i desktop u tzv. realnosti. naročito na poslu. značajna razlika je što se u centru univerzuma ploče mog radnog stola ne nalaze the sopranos, već naprava koja gura taj windows. kliknite na sliku da biste u pravoj veličini videli čudesa koja nose imena poput: how indie rock lost its soul, macbook_pro (što se većini korisnika windows platforme i pc računara snilo...), 10 years of labrador (muzička izdavačka kuća iz švedske, a ne poluostrvo u kanadi, niti istoimena pseća rasa), tony wilson dies; kao i hrpu dokaznog materijala u budućem antipiratskom procesu protiv mene.

Friday, November 02, 2007

dezoksiribonukleinska kiselina

da ne bude posle da vam niko nije javio.
pošto ste navratili, mogu i da vas indoktriniram: oni su najbolji domaći bend, po sistemu oni pa niko, niko, niko, niko, pa prestaje da bude važno ko, pa superstudio ;)
ta doktrina još kaže da na koncertima zvuče neverovatno, toliko da još nije otkrivena tehnologija koja bi uspela da to čudo zabeleži na snimku. kako dolazi od jednog zadrtog ljubitelja albuma namrtvo, taj iskaz dobija dodatni moment (sile).
i još: da ne bude da sam naskroz uzalud oblikovao plakat za događaj o kojem uporno odbijam da govorim, neka barem zamračuje superstudio blog. klik za uvećanje. vidimo se tamo i tada.

Wednesday, October 10, 2007

10. oktobar 2007: radiohead dan



dosta kuknjave. nije nas bilo. potražite svoje živote na drugim blogovima.

iako je moj stav o putanji sastava radiohead kroz albume gotovo suprotan onom uncutovog johna mulveya (a stavovi o opštijoj vrsti njihove trajektorije, začuđujuće/kontradiktorno, podudarni; r.e.m. unazad! ha!), složiću se - in rainbow je od 10. oktobra 2007. načinio radiohead dan. i inače je pojava novih albuma neka vrsta praznika mnogo čistijih od onih državnih (religijske ni da ne pominjem). to su praznici koji u slavlju povezuju ljude koji bi, manje-više, i želeli da ih obeležavaju skupa. pop društvene zajednice zasvetle na mapi planete onog dana kada izađe ploča koja ih povezuje. brzo sa te mape nestanu, još brže se rekonfigurišu i zasvetle kad izađe neka druga.

(na scenu stupaju radiohead)

in rainbows je, zahvaljujući sada već poslovičnoj osobini svojih proizvođača da bez prestanka drže prst na kucavici savremenog sveta, otprilike u isto vreme stigao do svojih slušalaca. radiohead su mutirali svoj zvanični sajt u inrainbows.com, gde su zainteresovani mogli da se pretplate na novi album grupe. i to u dva oblika - kao download (koji se plaćao u vidu dobrovoljnog priloga; na srpskom jeziku: nije se plaćao) i discbox. jutros je na e-mail adrese prijavljenih stigao link za download, čime je iz jednog centra poslat znak za početak praznovanja.

iako još nisam preslušao 'svoj primerak' in rainbow; iako su najbolje svoje albume ti ljudi pravili polovinom i krajem devedesetih; iako su svojim potonjim proizvodima učinili da se više ne osećam kao aktivni njihov slušalac...
želim vam srećan radiohead dan.

Friday, June 22, 2007

Friday, June 08, 2007

lutke - fontanela (ammonite records, 2007)

prvo osnovna napomena - mislim da svaki uradak n. jovanovića zadovoljava određenu grupu standarda koji čine da albumi sastava lutke i foto (joj, šta ako čovek ima još neki 'kreativni ventil' za koji nisam čuo?) ne mogu biti loši. dapače, svi su dobri. ali svi imaju mane. tako, ukoliko se ispostavi da pišem pre svega o nedostacima, imajte na umu prvi deo ovog iskaza.

i sad bi čovek očekivao da nakon ovolikog uvoda sledi nekakva opširna studija, analiza po principu pesma-po-pesma ili nešto slično. ali - trt. imam samo opšti utisak: fontanela je vrlo dobar album. ali nije savim po mom ukusu. na trenutke biva žrtvovan nenadovom sixties fetišu i postaje svojevrsna rekonstrukcija epohe, istina ne tako daleke i veoma značajne. problem je što mi kostimirana drama (ili rok opera po uzoru na the who?) nije baš omiljeni 'žanr'. pored ubedljivih pesama koje prizivaju the byrds, pominjane the who, the yardbirds, the beach boys i sunshine poppere, ili the small faces, ima i nekoliko (za mene) neslušljivih komada.

+ tekstovi su slabi, kao na brzinu nabacani, nemarno
sabijeni u muzički okvir (omiljena mi praxa budženja više slogova no što može da stane. mljac!). no dobro, ima ljudi koji u pop pesmama slušaju pe svega, ili isključivo, muziku.

čitava bi ova priča govorila o prosečnom jovanovićevskom delu da nije poslednje stvari na albumu. nisi sam je prokleto velika pesma. to je nenad kakvog ga se sećam iz vremena ke putane, kada je hodao ukorak sa (ostrvskim muzičkim) vremenom, ne libeći se da mu pesme liče na ovo ili ono, ali ni da pokažu vrlo zdrav set zuba jednog velikog talenta kakvi su ovde retki. nisi sam je, neko će reći, bloc party za domaću indie publiku. ne bi bilo loše napomenuti i - bloc party na početničkom vrhuncu snage, a ne ovaj današnji, ta pokunjena, izbledela grupa građana koja će se radije kriti iza nekakvih kao-avangardističkih pop-razgrađujućih referenci nego da prizna da se istrošila.

i
još nešto - nisi sam ima i taj falset draga senića koji čini da na cca. četiri minuta zaboravimo svo ono pojanje i četničko zapomaganje njegovih qrvi, i prisetimo se 'srećnih' dana njihove pesme pomozite, kada smo još naivno verovali da nas veže zajednička antifašistička ideja. pored ljubavi za the smiths, naravno.

ako ni zbog čega drugog, nisi sam je dovoljan razlog da otrčite do prodavnice po svoj primerak fontanele. retko nas u domaćoj muzici neko učini ponosnima. ne u patriotskom smislu, naravno. više, nekako, ponosnima na to što smo večiti indie sanjari.

Monday, May 07, 2007

treći čovek

ovo je google talk ispovest trećeg čoveka na pruge (koga ne vidite na prethodnoj fotografiji), provocirana mojim upitom. evo transkripta koji će vam dočarati kako se u trenutku menjaju neke odluke, kako izgleda kada 'bend' bez ijedne probe pokuša da nešto odsvira, kako se prepoznaje trenutak za koji (umalo) prekasno shvatite da je jedan od onih što vas još čvršće vezuje za saučesnike i kako se taj, ipak, sustigne kod zadnjeg vagona.

///a.///
ne, stvarno... kada i kako si se ti umuvao, jebote? ni b. ni ja nismo sfatili dok te nismo čuli...

///d.///
pa, nekako ste počeli
i ja bio kod ulaza
i gledam vas tako naslonjen
na nešto prikladno
i onda je to nešto postalo neprikladno
i onda počne koleno da se trese
desno
u ritmu
i nekako se organela za varenje na koju hrana ulazi razvukla malo udesno
i onda je ceo organizam nekako dobio zeleno svetlo
da krene
cvrc
napred
i probijah se sa sve nadom da će da se stigne na reffren
i bila jedna mala ispred mene probijala se isto
sa pićem
sa njim se sporije probija
naročito ako ideš napred
i ja za njom
i sve se suzdržavam od previše fizičkog pritiska na njen organizam ne bih li izbegao poglede ovakve ili onakve, ne daj bože verbalni duel
i stigoh do prve stepenice taman kad ste vi stigli do predzadnjeg akorda poslednje strofe pre prvog refrena
rečju - prekasno
i ondak sam se ugurao nekako u neki deo koji ne znam kako se zove
i onda je to sve nekako prošlo, a dok je prolazilo tremor kolena se prešaltao na levo
i glava me je vukla na levo
i jasna stvar, zaboravio sam da je tu negde i činela
bila je, dramaturški zgodno, desno
i sa njom sam se mimoišao
možda je to i dobro, na kraju krajeva
i jako sam očekivao da mi neko eksplicitno stavi do znanja da je kraj
evo saće
čekam
kliktaj glavom
pogled raširenih kapaka
zamah nečim
čekrd fleg bi bio previše, ali nešto, daj nešto, kad će taj kraj, daj da se ne blamiramo, joj bre, ajde neko da mahne nečim
i onda niko ne maše
a logika je neumitna bila
evo ga kraj
još takt
i pola
i udatrac
i kraj
i bio je kraj taman kako treba
uprkos svim promašajima u tih nekih tri minuta i kusur kolki oćeš

superstudio na pruge


ne vidite d@superstudio. istina, ni nas dvojica ga nismo primetili kada se umuvao i seo za bubanj. verujte na reč, i on je imao odeću na pruge. the b(r)and with (three) stripes.

///nota bene:/// fotografiju je napravio stacy.

the heimlich maneuver

istina je. neko je obavio heimlichov zahvat i izbacio taj prvi javni nastup sastavu superstudio iz dušnika. sve se odigralo u gradu b. na severu u petak, 4. maja 2007, na once in a lifetime svirci koja je na istoj bini okupila ljude iz bogate recentne istorije pop muzike tog mesta. ključne reči su: milan glavaški, rebel star, popcycle i eva braun.
nas trojica smo izveli pesmu koja se nalazi kao hidden track na albumu eve braun heart core. ljudi sa meseca su dobar izbor, ukoliko ste skloni istim stvarima kao i mi:
1) iznenađenju (vidi: reputacija pomenutog albuma);
2) pesmama mog brata p;
3) ispravljanju nepravdi (kao što je mistreatment te pesme, kako u pogledu 'skrivanja', tako i u onom aranžersko-produkcionom)
mi smo je zamislili kao power pop na tragu teenage fanclub. uz značajan namig the pale saints verziji pesme blue flower. jednom kada je snimimo, tako bi trebalo da zvuči. na sceni kluba penny lane je u petak bila sputana akustičnim instrumentarijem. vratite nam distorzije i fuzzove!

+ upravo sam se dokopao prvog *pravog* leaka sa predstojećeg albuma grupe interpol, pesme the heinrich maneuver. oh, happy day! oh, glorious day! samo da mi je znati koja budala je mogla da poveruje u onaj navodni leak celog albuma, gde se iza imena ovog voljenog benda krio onaj neki drugorazredni rip off?!

interpol - the heinrich maneuver
pw: ewang

Sunday, March 18, 2007

(prvo) jutro će promeniti sve?


s jedne strane dvoje ljudi: ivan lončarević i svetlana đolović.

sa druge – nepopunjeni prostor, svojevrsna revolving praznina u koju se sporadično, u gotovo decenijskim razmacima, upisuje definicija nove ovdašnje (što je takođe revolving pojam) muzičke scene.

uloga popboksa, najzanimljivijeg pop fenomena kod nas u poslednjih nekoliko godina, u nastanku kompilacije jutro će promeniti sve? nije najjasnija. osim što je unapred razvejao horror vacui već samom činjenicom da hostuje nešto što se, neverovatno, zove scena – web poligon za nepoznate, nedovoljno poznate, bendove/autore bez izdanja, sve one muzičke pojave koje krstare ispod radara 'masovnih' medija (po definiciji koja je važila do druge polovine devedesetih, pre no što se internet popeo na tu, heheee, scenu) – i tako pokazao da je pogrešan utisak da u srbiji nema šta da se čuje.

nema potrebe da ponavljam opšta mesta lokalnog pop-istorijskog konteksta u koji se smešta ovakva kompilacija. svako ko piše o jutru... pominje paket aranžman, artističku radnu akciju, radio utopiju. dok je ara nešto što sam gotovo u potpunosti promašio, mogu da tražim nekakve sličnosti i razlike u odnosu na ostala dva primera.

paket aranžman strukturalno predstavlja manji zalogaj od jutra... donekle. to je split lp, zapravo tri ukrštena početnička ep-a tri sastava u jednom trenutku na jednom mestu. to je sonda odabrana po svojstvima da ne zahvata široko, no da prodire duboko. jutro... je suprotan slučaj: petnaest izvođača sa po jednom i jedan sa dve pesme. (verujem da kustosi ove kompilacije, kako volim da ih zovem, imaju neko zgodno objašnjenje za činjenicu da se na subotički sastav pionir 10 ovde stavlja naglasak i, neravnopravno, u njihovom slučaju zaviri i ispod mutne predstave kakvu kod slušalaca o nekom autoru može da stvori jedna pesma. o tome kasnije). jutro... je tepih skeniranje tajne pop muzike u srbiji. zahvat je širok, a prikazuje pokožicu.

potencijalna sličnost ove dve ploče? navijamo za mogućnost da jutro... poprimi svojstva (budem li izgovorio tu reč, postideću se) kulta. iskreno – ne verujem. svet se promenio. muzika se... reciklira. za paketaranžmanski status u jednom delu društva neophodno je da provlađujući ukus njegovog ostatka primi žestok šamar. kult (eto ga opet!) kompilacije jutro će promeniti sve? možda bi pre mogao da se ostvari u obliku koji bi zaličio na onaj koji obavija indie-go! ta institucija ne vređa nikoga, a pristalice su joj gusto zbijene u front. odbrambeni, kažete? pa šta? obrni-okreni, pop-kulturne forme (i ne samo one) su istovremeno inkluzivne i ekskluzivne. svi ste dobrodošli, dok zadovoljavate sledeće kriterijume: [...] prvo pravilo kulta jutra... je – o kultu jutra... se ne govori.

u slučaju radio utopiae radi se, između ostalog, o pokušaju bilateralnog definisanja identiteta. radio b92 proglašava 'scenu' i tako, povratno, definiše sebe. iako su ivan i svetlana ljudi od medija, jutro... nema takvu ambiciju. ne samo zbog toga što je radio stanica iz koje su delovali (94.9) ugašena. ovo je pre jedan intimni naum, nešto što nema taj korporativni, 'marketinški' balast. sličnost ova dva izdanja? barem jedno prezime se ponavlja na oba omota. na radio utopiji je pesma najvažnijeg benda iz grada b. na severu. na jutru... je objavljen jedan uradak kolektiva koji je pitanje-je-samo-koliko-pogrešno potpisan kao da dolazi iz grada b. na severu. keep it in family.

[nastaviće se]

Saturday, February 10, 2007

leak of the wink-wink


vidim, sem očekivanih društvenih faktora (jataci, khm-khm), nikoga nije naročito uzbudilo što se superstudio samoleakovao. dobro... da se onda vratimo u svetske obore. šta je u međuvremenu provirivalo po raznim sumnjivim mestima po kojima se okupljaju sumnjivi, u svakodnevnoj potrazi za uvek novim i savim neupitno ilegalnim parčićima slagalice koju znamo kao popularna muzika?
a
becednim redom:

apostle of hustle - national anthem of nowhere
sreća za ljubitelje broken social scene je što se, kada već od njih ne stiže ništa dobro, na lageru onolikih njihovih spin-offova uvek nađe neko ko će isporučiti očekivano. baklju su preuzeli apostle of hustle, i o njoj se ne staraju nimalo loše. drugovi i drugarice, štafeta mladosti noći u našem gradiću. pokažimo čitavoj domovini da je možemo dostojno ugostiti. uprkos spoljašnjem i, naročito, unutrašnjem neprijatelju koji nikad ne spava. (aplauz)

aqualung - memory man
nisam izdržao da preslušam do kraja. ako su radiohead nakon creep bili obeleženi kao 'onaj bend sa onom pesmom', aqualung su 'bend sa onom pesmom iz one reklame za vw bubu' (strange & beautiful). to je bilo nakon njihovog prvog albuma, koji je izlegnut u udobnom trenutku/kontekstu za melanholični travisoidni pop. ovaj novi (novi? ne zvuči novo...) pokušaj zatekao se u znatno hostilnijoj sredini. neće mu prijati, kao ni on nama.

arcade fire - neon bible
kažu ljudi: najželjnije očekivan drugi album nekog benda još od _________________ (popuniti po nahođenu). uz svu (ipak umerenu) sklonost funeralu, to uzbuđenje me je mimoišlo. zanimljivo, ista senzacija se ponovila i nakon slušanja neon bible. od silnih najava kako se instrumentarij dramatično promenio (koga je briga? mene nije. naime, ne cenim muziku prema sredstvima proizvodnje. osim ukoliko se ljudsko umeće ne svrstava u tu kategoriju. a ne bi trebalo), kako je ovo album na kojem ćemo čuti orgulje (vel'ke, sa cevkama), i tako dalje, ostali smo sa pločom koja zvuči kao... arcade fire. lišena efekta iznenađenja koji je pomogao njihovom prvencu, zvuči i... slabije. najbolja pesma je, za one kojima je stalo do napretka - razočaravajuće, no cars go. koju smo već imali prilike čuti, pošto smo, u atmosferi funeralske (pogrebne, božmeprosti) histerije, stali nabavljati sve što nosi njihovo ime, pa tako i arcade fire ep iz 2003. godine. tjah.

clap your hands and say yeah - some loud thunder
od ovog čuda sam očekivao daleko više no od neon bible (poređenja cyhasy sa arcade fire nisu sumanuta + njihov prvi album mi je bio mnogo draži od funerala). ali uzalud. preslušao jednom. od tada ga nekako prelako preskačem u odabiru muzike koju ću slušati na putu do posla. ili na povratku kući. ili kada sedim sa prijateljima. ili... u slučaju njihovog prvenca nije bilo tako. ni blizu. znate onu igru: 'stvari koje vas razočaravaju'? clap your hands, nažalost, od sada spada u moguće odgovore.

electralane - no shouts, no calls
elecrealane su mi bili vrlo nezanimljivi. i, nećete verovati, ostali su mi vrlo nezanimljivi. moj stariji brat ume da kaže kako sam pravi predstavnik onoga što on naziva puding generacijom (as in: sklona svemu instant). e, ovo je puding stereolab, za generacije kojima i taj puding, pretpostavljam, deluje kao nešto ubrano sa drveta.

giardini di mirò - dividing opinions
barjaktari italijanskog post-rocka. ili... italijanski barjaktari post-rocka? njihova prva dva albuma bili su zanimljiv, na trenutke raspevan, zahvat na tom žanru. ovo je pak ploča za jedno slušanje. ako ste baš zapeli.

idlewild - make another world
uvredljivo beskarakterni, očvrsli idlewild. skoro na onom 'ideološkom' tragu koji kaže: pop je mekan, id est pop je sranje. rokaj, sinko... (i da ne dođe do zabune, sinko, kada rokaš nisi pop. to su ti, naime, dve odvojene stvari)

panda bear - person pitch
kaže pitchfork (a i ostali bi da se pridruže u graji) da je ovo najbolja stvar koja nam se desila od početka godine. kao: brian willson priključen na elektroniku. počeo da slušam. i stvarno, liči na briana willsona, ama pet sounds mi se ukazuje. nego... nešto nedostaje... sadržaj? pesme? brzo odustao, ali ću pokušati još neki put. deluje kao produkcioni larpurlartizam. što može da me zainteresuje na konceptualnom nivou. mogu da čitam o tome. ali nisam ubeđen da ću izdržati da slušam. (jer to su, sinko, dve sasvim odvojene stvari, dobacuje onaj odozgo, što roka).

[i, samo da ne propustim priliku da naglasim: *D.A.L.E.K.O.* najbolja stvar koja nam se desila od početka godine je novi album grupe do make say think pod imenom you, you're a history in rust. to je jedna od onih ploča za koje odmah znate da će biti na vašoj intimnoj godišnjoj listi. makar je nikada ne obznanili, kao što ja uporno ne obznanjujem svoju za 2006. go, listen!]

stars of the lid - and their refinement of the decline
kada čujem reč ambijentalno, mašim se za revolver.
drone bi bila prejaka reč. odlučno monotono, sporo i po mom ukusu. kako nisam često u prilici da preslušam dupli album ovakve muzike u celini, nemam zaokružen utisak. neka ostane dovoljno 'neobično' da bih želeo da stars of the lid slušam usredsređeno, umesto kao nekakav pozadinski šum. u manjim isečcima mi uspeva. kada bi svet i sva mašinerija u njemu bili ekstremno tiši, ovo bi bila *ta* muzika za putovanja.

the shins - wincing the night away
upravo sam preslušao. ali nisam previše pazio, pa će moja ocena da tu oho-hoj ima šta da se sluša biti donekle paušalna. od drugog slušanja očekujem mnogo toga lepog. stick with me, garden state.

Saturday, January 13, 2007

tučak, prašnici, latice

dok čekamo da se okonča moja izbeglička avantura, koja je, btw, započela zanimljivim obredom prelaska - nehotičnim darovanjem gitare nepoznatom prolazniku (a lepo je znati da je taj čin koincidirao sa nagomilavanjem instrumenata iste vrste/roda/familije/reda u slučaju preostalih članova grupe superstudio ~ poslovična so na poslovičnu ranu); dok čekamo izlazak popdepresivne kompilacije jutro će promeniti sve?, na kojoj će se naći i pesma unazad pomenutog sastava, je li, superstudio - a koja, navodno, od avgusta 2004. naovamo nije uspela da dosadi nikome od ne više od desetoro ljudi koji su je čuli/slušali, ilustrujući tako kvalitet, khm, instant klasika savremene ovdašnje pop muzike (mada se manje-više svi pitaju zašto toliko šušti, krči, fonira i u sveopštem je, 'nedozvoljenom', crvenom, uvereni da je to greška?!); dok čekate da vam pišem o tome kako se postaje autorom (muzika, tekst/prepev teksta, aranžman, you bloody name it!), te kako sve stvari vode jednome - spoznaji da taj superstudio deluje (?) u glazbenom rodu koji se kliče 'rep' (inače u očiglenim und bliskim rodbinskim vezama sa izvornom narodnom, prearanžiranom narodnom, hip-hop i svekolikom repetitivnom muzikom) + o tome kako mi creative commons policija, a ni savest, neće lako oprostiti sve to; dok čekamo da brojni unosi na blogu doba nevinosti zatrpaju onaj na osnovu kojeg se može, sasvim pogrešno, kolektiv superstudio dovesti u (međusobno blagosiljajuću) vezu sa božićem, pravoslavljem, hrišćanstvom, organizovanom i dezorganizovanim religijama uopšte - da ne kažem: dok čekamo da mine dejstvo te doze opijuma na mase, a za vreme kog čekanja šaljemo blog five (napomena: referenca namenjena i jasna samo ljubiteljima serije how i met your mother) autorima tog filma-u-nastajanju kao prijateljima koji, između ostalog, predstavljaju retku pojavu ideološkog guilty pleasurea (ili eskapade iz večito ideologizovane stvarnosti?), još ređu pojavu fanova superstudija, i onu najređu - dobrih savetodavaca, jer gunđanje jednog od njih kako je dosta bilo čežnje i da je vreme da se u nekom superstudio komadu dospe i do akcije (first base, second base, the whole deal) direktno je potaklo uobličavanje pesme koja bi trebalo da olakša sva pobrojana, a pre svega čekanje da kolektiv superstudio konačno formira web skladište za svoje glazbene proizvode:

[[[[superstudio - latice]]]]

Blog Archive