poslednja sreda

svetwee nikola

holden caulfield, nadjunak iz onoliko obožavanog romana, i a@superstudio, antijunak iz savršeno nepoznatog narativa...

i inače su se utrkivali u slaboj poseti, a u sredu 19/12/2007 stvari postaju još dramatičnije! okršaj titana: u krajnje mračnom uglu ova dvojica. u *navodno* svet(l)om uglu - svetwee nikola, koga prati reputacija jednog od najpopularnijih exponenata opijuma za mase.

bespoštedna borba za svakog posetioca.
ništa posno. twee + norse + power + pop.

i! pub brod
29. novembra 36
sreda, 19/12/2007
2000-0200

holden caulfield i a@superstudio.
dođi. budi treći.

pub brod *29. novembra* 36
sreda, 12/12/07
20:00-02:00 (zev)

superstudiozno 001:
sad elaborate music
all things power. all things indie. all things pop.

prepoznajte tematske celine:
//polarna svetlost//
//ovo (ni)su the smiths//
//tied to the nineties//
//sad bastard music//
//these shoes were made for gazing//

šta je ostalo od kocepta po kome je a@superstudio trebalo da pušta *isključivo* monster hitove?
proverite tamo i tada.

warren ellis owns my ass

ionako sam želeo da pomenem warrena ellisa, poznatog strip scenaristu + od ove godine i romanopisca, jednog od najbistrijih i najbrutalnije najduhovitijih živih ljudi za koje znam. istina, to pominjanje je bilo zamišljeno u sasvim drugačijem svojstvu, ali plan mi se promenio u nedelju, kada je objavljen novi prilog njegovoj kolumni the sunday hangover with warren ellis na sajtu suicidegirls. nešto kasnije sam se zatekao kako prevodim tekst koji sam tamo pročitao. možda on nije ispoliran, svakako je lejmerski/odveć slobodno posrpskohrvaćen, sigurno dispergovan (u nedeljnom mamurluku). ali, istovremeno, u svojoj fragmentarnosti, skokovitosti i tipično zaluđeničkoj (geekovskoj, ne bilo prećutano) odanosti tajnim vezama tajnih istorija (pop) kulture - čaroban.

Bum. Bum-bum. Paf.

1950. Otac Phila Spectora se ubija iz pištolja.

1963, a Larry Levine pokušava da ubaci mikrofon RCA Ribbon u bas bubanj Hala Blainea jer Phil Spector nikako da začepi povodom jebenog zvuka bubnja, a Larry Levine ne može da spreči zvuk bubnja da se rasipa jer, za ime boga, 1963. je godina i još uvek ne postoje digitalizatori ni filteri, nijedna od tih prokletih naprava. Tako, on pokušava da smesti taj prastari, prelepi mikrofon u bubanj da bi, kada Hal Blaine krene da lupa uvod u "Be My Baby" grupe Ronettes, on proizveo bum, bum-bum. Paf.

Brian Wilson kasnije proglašava "Be My Baby" najvećom pop pesmom ikada napravljenom. Tvrdi se da je i dalje sluša svakog dana, kao svojevrsni auralni talisman. Wilson je svirao klavir na nekoliko Spectorovih sesija oko 1963, čak je napisao jednu pesmu za Ronettes.

2004: Kieron Gillen mi priča o toj pesmi koja se zove "You Are The Generation That Bought More Shoes And You Get What You Deserve", ali u Vankuveru sam i moja handheld naprava ne može da skine mp3, pa sedim u hotelskoj sobi i besnim dok plasečica iz burleske izvodi savitljive joga-stavove na mom balkonu. Gillen ume da vam osladi pesmu kao niko. Čuću je dve nedelje kasnije. I ona ide bum/bum-bum/paf. To je "Be My Baby" preoblikovana za rani XXI v. I već milion puta sam čuo taj motiv na bubnju - jer rođen sam pet godina nakon što je Larry Levine učinio da bubanj eksplodira oko starog trakastog mikrofona - i više se od njega ne možeš sakriti, ali čini mi se da ga sada prvi put stvarno slušam.

Negde postoji spisak svih pesama u kojima je maznut uvod "Be My Baby". Ukoliko ga ima, verovatno je on istorija zapadnog sveta od 1963. naovamo.

1979, a Tony Wilson ludi jer producent Martin Hannet u gluvoj sobi drži Stephena Morrisa, koga je naterao da više puta ispočetka sastavi komplet bubnjeva. Studio neviđeno košta Wilsona, a nešto čudno se događa. Kablovi ne idu do miks pulta. Kablovi vode sprat niže, do prokletog toaleta, gde zvučnik stoji na dasci šolje, a mikrofon je uperen u njega; kablovi tog mikrofona vode natrag, do digitalizatora pričvršćenog za miks pult, i kada Morris udari bubanj, zvuk koji se čuje sa pulta lišen je svake ljudskosti i sunčevog sjaja. To je zvuk mrtvih. Bum. Bum. Bum. Dok se sasvim ne utiša. Bum. Bum. Bum.

1967: Wilson doživljava težak slom, tokom kojeg tvrdi da mu Phil Spector telepatski krade ideje, i naziva Spectora "Gangsterom uma".

Peter Hook o Martinu Hannetu: "Bernard i ja smo bili vrlo obični, a on je bio, kao, sa druge planete."

1963, a Lee Harvey Oswald opaljuje tri komada iz Skladišta knjiga. Bum, bum-bum.

1988, Shaun Ryder o Martinu Hannetu: "Njega ekser sredi! Kad smo snimali Hallelujah, davali smo mu dva komada dnevno. U vreme kad su bili dvajspet funti komad, kapiraš. Al' vredelo je, jer je samo ponavljao: 'Ništa ne osećam, ali sam u jebano dobrom mentalnom stanju.'"

2003: Bum. Mislim da odjekuje holom Alhambre, vile Phila Spectora. Bum. Bum-bum. Fotografija pištolja leži pored stopala Lane Clarkson. Konačni udarac bubnja nakon praska koji odzvanja.

1991: Martin Hannett, naduvan kao balon od pića i nasumične upotrebe droga, umire u svojoj stolici od srčanog udara u 42. godini. Bum. Bum. Bum. Zvuk se postepeno utapa u tišini.

šuga!

odlučio sam da se prepoznam kao tagovan od strane voljene popkitchen te prilažem sliku kaosa na mom desktopu (koja reč prosto vuče u digresiju o tome kako mi je dosta tih metafora u koje su nas dizajneri operativnih sistema i softvera uopšte, čini se, zauvek uterali).


s druge strane, desktop u windowsima mi je zatrpan kao i desktop u tzv. realnosti. naročito na poslu. značajna razlika je što se u centru univerzuma ploče mog radnog stola ne nalaze the sopranos, već naprava koja gura taj windows. kliknite na sliku da biste u pravoj veličini videli čudesa koja nose imena poput: how indie rock lost its soul, macbook_pro (što se većini korisnika windows platforme i pc računara snilo...), 10 years of labrador (muzička izdavačka kuća iz švedske, a ne poluostrvo u kanadi, niti istoimena pseća rasa), tony wilson dies; kao i hrpu dokaznog materijala u budućem antipiratskom procesu protiv mene.

dezoksiribonukleinska kiselina

da ne bude posle da vam niko nije javio.
pošto ste navratili, mogu i da vas indoktriniram: oni su najbolji domaći bend, po sistemu oni pa niko, niko, niko, niko, pa prestaje da bude važno ko, pa superstudio ;)
ta doktrina još kaže da na koncertima zvuče neverovatno, toliko da još nije otkrivena tehnologija koja bi uspela da to čudo zabeleži na snimku. kako dolazi od jednog zadrtog ljubitelja albuma namrtvo, taj iskaz dobija dodatni moment (sile).
i još: da ne bude da sam naskroz uzalud oblikovao plakat za događaj o kojem uporno odbijam da govorim, neka barem zamračuje superstudio blog. klik za uvećanje. vidimo se tamo i tada.

10. oktobar 2007: radiohead dan

dosta kuknjave. nije nas bilo. potražite svoje živote na drugim blogovima.

iako je moj stav o putanji sastava radiohead kroz albume gotovo suprotan onom uncutovog johna mulveya (a stavovi o opštijoj vrsti njihove trajektorije, začuđujuće/kontradiktorno, podudarni; r.e.m. unazad! ha!), složiću se - in rainbow je od 10. oktobra 2007. načinio radiohead dan. i inače je pojava novih albuma neka vrsta praznika mnogo čistijih od onih državnih (religijske ni da ne pominjem). to su praznici koji u slavlju povezuju ljude koji bi, manje-više, i želeli da ih obeležavaju skupa. pop društvene zajednice zasvetle na mapi planete onog dana kada izađe ploča koja ih povezuje. brzo sa te mape nestanu, još brže se rekonfigurišu i zasvetle kad izađe neka druga.

(na scenu stupaju radiohead)

in rainbows je, zahvaljujući sada već poslovičnoj osobini svojih proizvođača da bez prestanka drže prst na kucavici savremenog sveta, otprilike u isto vreme stigao do svojih slušalaca. radiohead su mutirali svoj zvanični sajt u inrainbows.com, gde su zainteresovani mogli da se pretplate na novi album grupe. i to u dva oblika - kao download (koji se plaćao u vidu dobrovoljnog priloga; na srpskom jeziku: nije se plaćao) i discbox. jutros je na e-mail adrese prijavljenih stigao link za download, čime je iz jednog centra poslat znak za početak praznovanja.

iako još nisam preslušao 'svoj primerak' in rainbow; iako su najbolje svoje albume ti ljudi pravili polovinom i krajem devedesetih; iako su svojim potonjim proizvodima učinili da se više ne osećam kao aktivni njihov slušalac...
želim vam srećan radiohead dan.

tri (3) godine

leakovao je.

lutke - fontanela (ammonite records, 2007)

prvo osnovna napomena - mislim da svaki uradak n. jovanovića zadovoljava određenu grupu standarda koji čine da albumi sastava lutke i foto (joj, šta ako čovek ima još neki 'kreativni ventil' za koji nisam čuo?) ne mogu biti loši. dapače, svi su dobri. ali svi imaju mane. tako, ukoliko se ispostavi da pišem pre svega o nedostacima, imajte na umu prvi deo ovog iskaza.

i sad bi čovek očekivao da nakon ovolikog uvoda sledi nekakva opširna studija, analiza po principu pesma-po-pesma ili nešto slično. ali - trt. imam samo opšti utisak: fontanela je vrlo dobar album. ali nije savim po mom ukusu. na trenutke biva žrtvovan nenadovom sixties fetišu i postaje svojevrsna rekonstrukcija epohe, istina ne tako daleke i veoma značajne. problem je što mi kostimirana drama (ili rok opera po uzoru na the who?) nije baš omiljeni 'žanr'. pored ubedljivih pesama koje prizivaju the byrds, pominjane the who, the yardbirds, the beach boys i sunshine poppere, ili the small faces, ima i nekoliko (za mene) neslušljivih komada.

+ tekstovi su slabi, kao na brzinu nabacani, nemarno sabijeni u muzički okvir (omiljena mi praxa budženja više slogova no što može da stane. mljac!). no dobro, ima ljudi koji u pop pesmama slušaju pe svega, ili isključivo, muziku.

čitava bi ova priča govorila o prosečnom jovanovićevskom delu da nije poslednje stvari na albumu. nisi sam je prokleto velika pesma. to je nenad kakvog ga se sećam iz vremena ke putane, kada je hodao ukorak sa (ostrvskim muzičkim) vremenom, ne libeći se da mu pesme liče na ovo ili ono, ali ni da pokažu vrlo zdrav set zuba jednog velikog talenta kakvi su ovde retki. nisi sam je, neko će reći, bloc party za domaću indie publiku. ne bi bilo loše napomenuti i - bloc party na početničkom vrhuncu snage, a ne ovaj današnji, ta pokunjena, izbledela grupa građana koja će se radije kriti iza nekakvih kao-avangardističkih pop-razgrađujućih referenci nego da prizna da se istrošila.

i još nešto - nisi sam ima i taj falset draga senića koji čini da na cca. četiri minuta zaboravimo svo ono pojanje i četničko zapomaganje njegovih qrvi, i prisetimo se 'srećnih' dana njihove pesme pomozite, kada smo još naivno verovali da nas veže zajednička antifašistička ideja. pored ljubavi za the smiths, naravno.

ako ni zbog čega drugog, nisi sam je dovoljan razlog da otrčite do prodavnice po svoj primerak fontanele. retko nas u domaćoj muzici neko učini ponosnima. ne u patriotskom smislu, naravno. više, nekako, ponosnima na to što smo večiti indie sanjari.

inside looking in. sve je dozvoljeno.

treći čovek

ovo je google talk ispovest trećeg čoveka na pruge (koga ne vidite na prethodnoj fotografiji), provocirana mojim upitom. evo transkripta koji će vam dočarati kako se u trenutku menjaju neke odluke, kako izgleda kada 'bend' bez ijedne probe pokuša da nešto odsvira, kako se prepoznaje trenutak za koji (umalo) prekasno shvatite da je jedan od onih što vas još čvršće vezuje za saučesnike i kako se taj, ipak, sustigne kod zadnjeg vagona.

///a.///

ne, stvarno... kada i kako si se ti umuvao, jebote? ni b. ni ja nismo sfatili dok te nismo čuli...

///d.///

pa, nekako ste počeli

i ja bio kod ulaza

i gledam vas tako naslonjen

na nešto prikladno

i onda je to nešto postalo neprikladno

i onda počne koleno da se trese

desno

u ritmu

i nekako se organela za varenje na koju hrana ulazi razvukla malo udesno

i onda je ceo organizam nekako dobio zeleno svetlo

da krene

cvrc

napred

i probijah se sa sve nadom da će da se stigne na reffren

i bila jedna mala ispred mene probijala se isto

sa pićem

sa njim se sporije probija

naročito ako ideš napred

i ja za njom

i sve se suzdržavam od previše fizičkog pritiska na njen organizam ne bih li izbegao poglede ovakve ili onakve, ne daj bože verbalni duel

i stigoh do prve stepenice taman kad ste vi stigli do predzadnjeg akorda poslednje strofe pre prvog refrena

rečju - prekasno

i ondak sam se ugurao nekako u neki deo koji ne znam kako se zove

i onda je to sve nekako prošlo, a dok je prolazilo tremor kolena se prešaltao na levo

i glava me je vukla na levo

i jasna stvar, zaboravio sam da je tu negde i činela

bila je, dramaturški zgodno, desno

i sa njom sam se mimoišao

možda je to i dobro, na kraju krajeva

i jako sam očekivao da mi neko eksplicitno stavi do znanja da je kraj

evo saće

čekam

kliktaj glavom

pogled raširenih kapaka

zamah nečim

čekrd fleg bi bio previše, ali nešto, daj nešto, kad će taj kraj, daj da se ne blamiramo, joj bre, ajde neko da mahne nečim

i onda niko ne maše

a logika je neumitna bila

evo ga kraj

još takt

i pola

i udatrac

i kraj

i bio je kraj taman kako treba

uprkos svim promašajima u tih nekih tri minuta i kusur kolki oćeš

superstudio na pruge

ne vidite d@superstudio. istina, ni nas dvojica ga nismo primetili kada se umuvao i seo za bubanj. verujte na reč, i on je imao odeću na pruge. the b(r)and with (three) stripes.

///nota bene:/// fotografiju je napravio stacy.

the heimlich maneuver

istina je. neko je obavio heimlichov zahvat i izbacio taj prvi javni nastup sastavu superstudio iz dušnika. sve se odigralo u gradu b. na severu u petak, 4. maja 2007, na once in a lifetime svirci koja je na istoj bini okupila ljude iz bogate recentne istorije pop muzike tog mesta. ključne reči su: milan glavaški, rebel star, popcycle i eva braun.
nas trojica smo izveli pesmu koja se nalazi kao hidden track na albumu eve braun heart core. ljudi sa meseca su dobar izbor, ukoliko ste skloni istim stvarima kao i mi:
1) iznenađenju (vidi: reputacija pomenutog albuma);
2) pesmama mog brata p;
3) ispravljanju nepravdi (kao što je mistreatment te pesme, kako u pogledu 'skrivanja', tako i u onom aranžersko-produkcionom)
mi smo je zamislili kao power pop na tragu teenage fanclub. uz značajan namig the pale saints verziji pesme blue flower. jednom kada je snimimo, tako bi trebalo da zvuči. na sceni kluba penny lane je u petak bila sputana akustičnim instrumentarijem. vratite nam distorzije i fuzzove!

+ upravo sam se dokopao prvog *pravog* leaka sa predstojećeg albuma grupe interpol, pesme the heinrich maneuver. oh, happy day! oh, glorious day! samo da mi je znati koja budala je mogla da poveruje u onaj navodni leak celog albuma, gde se iza imena ovog voljenog benda krio onaj neki drugorazredni rip off?!

interpol - the heinrich maneuver
pw: ewang

(prvo) jutro će promeniti sve?

s jedne strane dvoje ljudi: ivan lončarević i svetlana đolović.

sa druge – nepopunjeni prostor, svojevrsna revolving praznina u koju se sporadično, u gotovo decenijskim razmacima, upisuje definicija nove ovdašnje (što je takođe revolving pojam) muzičke scene.

uloga popboksa, najzanimljivijeg pop fenomena kod nas u poslednjih nekoliko godina, u nastanku kompilacije jutro će promeniti sve? nije najjasnija. osim što je unapred razvejao horror vacui već samom činjenicom da hostuje nešto što se, neverovatno, zove scena – web poligon za nepoznate, nedovoljno poznate, bendove/autore bez izdanja, sve one muzičke pojave koje krstare ispod radara 'masovnih' medija (po definiciji koja je važila do druge polovine devedesetih, pre no što se internet popeo na tu, heheee, scenu) – i tako pokazao da je pogrešan utisak da u srbiji nema šta da se čuje.

nema potrebe da ponavljam opšta mesta lokalnog pop-istorijskog konteksta u koji se smešta ovakva kompilacija. svako ko piše o jutru... pominje paket aranžman, artističku radnu akciju, radio utopiju. dok je ara nešto što sam gotovo u potpunosti promašio, mogu da tražim nekakve sličnosti i razlike u odnosu na ostala dva primera.

paket aranžman strukturalno predstavlja manji zalogaj od jutra... donekle. to je split lp, zapravo tri ukrštena početnička ep-a tri sastava u jednom trenutku na jednom mestu. to je sonda odabrana po svojstvima da ne zahvata široko, no da prodire duboko. jutro... je suprotan slučaj: petnaest izvođača sa po jednom i jedan sa dve pesme. (verujem da kustosi ove kompilacije, kako volim da ih zovem, imaju neko zgodno objašnjenje za činjenicu da se na subotički sastav pionir 10 ovde stavlja naglasak i, neravnopravno, u njihovom slučaju zaviri i ispod mutne predstave kakvu kod slušalaca o nekom autoru može da stvori jedna pesma. o tome kasnije). jutro... je tepih skeniranje tajne pop muzike u srbiji. zahvat je širok, a prikazuje pokožicu.

potencijalna sličnost ove dve ploče? navijamo za mogućnost da jutro... poprimi svojstva (budem li izgovorio tu reč, postideću se) kulta. iskreno – ne verujem. svet se promenio. muzika se... reciklira. za paketaranžmanski status u jednom delu društva neophodno je da provlađujući ukus njegovog ostatka primi žestok šamar. kult (eto ga opet!) kompilacije jutro će promeniti sve? možda bi pre mogao da se ostvari u obliku koji bi zaličio na onaj koji obavija indie-go! ta institucija ne vređa nikoga, a pristalice su joj gusto zbijene u front. odbrambeni, kažete? pa šta? obrni-okreni, pop-kulturne forme (i ne samo one) su istovremeno inkluzivne i ekskluzivne. svi ste dobrodošli, dok zadovoljavate sledeće kriterijume: [...] prvo pravilo kulta jutra... je – o kultu jutra... se ne govori.

u slučaju radio utopiae radi se, između ostalog, o pokušaju bilateralnog definisanja identiteta. radio b92 proglašava 'scenu' i tako, povratno, definiše sebe. iako su ivan i svetlana ljudi od medija, jutro... nema takvu ambiciju. ne samo zbog toga što je radio stanica iz koje su delovali (94.9) ugašena. ovo je pre jedan intimni naum, nešto što nema taj korporativni, 'marketinški' balast. sličnost ova dva izdanja? barem jedno prezime se ponavlja na oba omota. na radio utopiji je pesma najvažnijeg benda iz grada b. na severu. na jutru... je objavljen jedan uradak kolektiva koji je pitanje-je-samo-koliko-pogrešno potpisan kao da dolazi iz grada b. na severu. keep it in family.

[nastaviće se]

leak of the wink-wink

vidim, sem očekivanih društvenih faktora (jataci, khm-khm), nikoga nije naročito uzbudilo što se superstudio samoleakovao. dobro... da se onda vratimo u svetske obore. šta je u međuvremenu provirivalo po raznim sumnjivim mestima po kojima se okupljaju sumnjivi, u svakodnevnoj potrazi za uvek novim i savim neupitno ilegalnim parčićima slagalice koju znamo kao popularna muzika?
abecednim redom:

apostle of hustle - national anthem of nowhere
sreća za ljubitelje broken social scene je što se, kada već od njih ne stiže ništa dobro, na lageru onolikih njihovih spin-offova uvek nađe neko ko će isporučiti očekivano. baklju su preuzeli apostle of hustle, i o njoj se ne staraju nimalo loše. drugovi i drugarice, štafeta mladosti noći u našem gradiću. pokažimo čitavoj domovini da je možemo dostojno ugostiti. uprkos spoljašnjem i, naročito, unutrašnjem neprijatelju koji nikad ne spava. (aplauz)

aqualung - memory man
nisam izdržao da preslušam do kraja. ako su radiohead nakon creep bili obeleženi kao 'onaj bend sa onom pesmom', aqualung su 'bend sa onom pesmom iz one reklame za vw bubu' (strange & beautiful). to je bilo nakon njihovog prvog albuma, koji je izlegnut u udobnom trenutku/kontekstu za melanholični travisoidni pop. ovaj novi (novi? ne zvuči novo...) pokušaj zatekao se u znatno hostilnijoj sredini. neće mu prijati, kao ni on nama.

arcade fire - neon bible
kažu ljudi: najželjnije očekivan drugi album nekog benda još od _________________ (popuniti po nahođenu). uz svu (ipak umerenu) sklonost funeralu, to uzbuđenje me je mimoišlo. zanimljivo, ista senzacija se ponovila i nakon slušanja neon bible. od silnih najava kako se instrumentarij dramatično promenio (koga je briga? mene nije. naime, ne cenim muziku prema sredstvima proizvodnje. osim ukoliko se ljudsko umeće ne svrstava u tu kategoriju. a ne bi trebalo), kako je ovo album na kojem ćemo čuti orgulje (vel'ke, sa cevkama), i tako dalje, ostali smo sa pločom koja zvuči kao... arcade fire. lišena efekta iznenađenja koji je pomogao njihovom prvencu, zvuči i... slabije. najbolja pesma je, za one kojima je stalo do napretka - razočaravajuće, no cars go. koju smo već imali prilike čuti, pošto smo, u atmosferi funeralske (pogrebne, božmeprosti) histerije, stali nabavljati sve što nosi njihovo ime, pa tako i arcade fire ep iz 2003. godine. tjah.

clap your hands and say yeah - some loud thunder
od ovog čuda sam očekivao daleko više no od neon bible (poređenja cyhasy sa arcade fire nisu sumanuta + njihov prvi album mi je bio mnogo draži od funerala). ali uzalud. preslušao jednom. od tada ga nekako prelako preskačem u odabiru muzike koju ću slušati na putu do posla. ili na povratku kući. ili kada sedim sa prijateljima. ili... u slučaju njihovog prvenca nije bilo tako. ni blizu. znate onu igru: 'stvari koje vas razočaravaju'? clap your hands, nažalost, od sada spada u moguće odgovore.

electralane - no shouts, no calls
elecrealane su mi bili vrlo nezanimljivi. i, nećete verovati, ostali su mi vrlo nezanimljivi. moj stariji brat ume da kaže kako sam pravi predstavnik onoga što on naziva puding generacijom (as in: sklona svemu instant). e, ovo je puding stereolab, za generacije kojima i taj puding, pretpostavljam, deluje kao nešto ubrano sa drveta.

giardini di mirò - dividing opinions
barjaktari italijanskog post-rocka. ili... italijanski barjaktari post-rocka? njihova prva dva albuma bili su zanimljiv, na trenutke raspevan, zahvat na tom žanru. ovo je pak ploča za jedno slušanje. ako ste baš zapeli.

idlewild - make another world
uvredljivo beskarakterni, očvrsli idlewild. skoro na onom 'ideološkom' tragu koji kaže: pop je mekan, id est pop je sranje. rokaj, sinko... (i da ne dođe do zabune, sinko, kada rokaš nisi pop. to su ti, naime, dve odvojene stvari)

panda bear - person pitch
kaže pitchfork (a i ostali bi da se pridruže u graji) da je ovo najbolja stvar koja nam se desila od početka godine. kao: brian willson priključen na elektroniku. počeo da slušam. i stvarno, liči na briana willsona, ama pet sounds mi se ukazuje. nego... nešto nedostaje... sadržaj? pesme? brzo odustao, ali ću pokušati još neki put. deluje kao produkcioni larpurlartizam. što može da me zainteresuje na konceptualnom nivou. mogu da čitam o tome. ali nisam ubeđen da ću izdržati da slušam. (jer to su, sinko, dve sasvim odvojene stvari, dobacuje onaj odozgo, što roka).

[i, samo da ne propustim priliku da naglasim: *D.A.L.E.K.O.* najbolja stvar koja nam se desila od početka godine je novi album grupe do make say think pod imenom you, you're a history in rust. to je jedna od onih ploča za koje odmah znate da će biti na vašoj intimnoj godišnjoj listi. makar je nikada ne obznanili, kao što ja uporno ne obznanjujem svoju za 2006. go, listen!]

stars of the lid - and their refinement of the decline
kada čujem reč ambijentalno, mašim se za revolver.
drone bi bila prejaka reč. odlučno monotono, sporo i po mom ukusu. kako nisam često u prilici da preslušam dupli album ovakve muzike u celini, nemam zaokružen utisak. neka ostane dovoljno 'neobično' da bih želeo da stars of the lid slušam usredsređeno, umesto kao nekakav pozadinski šum. u manjim isečcima mi uspeva. kada bi svet i sva mašinerija u njemu bili ekstremno tiši, ovo bi bila *ta* muzika za putovanja.

the shins - wincing the night away
upravo sam preslušao. ali nisam previše pazio, pa će moja ocena da tu oho-hoj ima šta da se sluša biti donekle paušalna. od drugog slušanja očekujem mnogo toga lepog. stick with me, garden state.

tučak, prašnici, latice

dok čekamo da se okonča moja izbeglička avantura, koja je, btw, započela zanimljivim obredom prelaska - nehotičnim darovanjem gitare nepoznatom prolazniku (a lepo je znati da je taj čin koincidirao sa nagomilavanjem instrumenata iste vrste/roda/familije/reda u slučaju preostalih članova grupe superstudio ~ poslovična so na poslovičnu ranu); dok čekamo izlazak popdepresivne kompilacije jutro će promeniti sve?, na kojoj će se naći i pesma unazad pomenutog sastava, je li, superstudio - a koja, navodno, od avgusta 2004. naovamo nije uspela da dosadi nikome od ne više od desetoro ljudi koji su je čuli/slušali, ilustrujući tako kvalitet, khm, instant klasika savremene ovdašnje pop muzike (mada se manje-više svi pitaju zašto toliko šušti, krči, fonira i u sveopštem je, 'nedozvoljenom', crvenom, uvereni da je to greška?!); dok čekate da vam pišem o tome kako se postaje autorom (muzika, tekst/prepev teksta, aranžman, you bloody name it!), te kako sve stvari vode jednome - spoznaji da taj superstudio deluje (?) u glazbenom rodu koji se kliče 'rep' (inače u očiglenim und bliskim rodbinskim vezama sa izvornom narodnom, prearanžiranom narodnom, hip-hop i svekolikom repetitivnom muzikom) + o tome kako mi creative commons policija, a ni savest, neće lako oprostiti sve to; dok čekamo da brojni unosi na blogu doba nevinosti zatrpaju onaj na osnovu kojeg se može, sasvim pogrešno, kolektiv superstudio dovesti u (međusobno blagosiljajuću) vezu sa božićem, pravoslavljem, hrišćanstvom, organizovanom i dezorganizovanim religijama uopšte - da ne kažem: dok čekamo da mine dejstvo te doze opijuma na mase, a za vreme kog čekanja šaljemo blog five (napomena: referenca namenjena i jasna samo ljubiteljima serije how i met your mother) autorima tog filma-u-nastajanju kao prijateljima koji, između ostalog, predstavljaju retku pojavu ideološkog guilty pleasurea (ili eskapade iz večito ideologizovane stvarnosti?), još ređu pojavu fanova superstudija, i onu najređu - dobrih savetodavaca, jer gunđanje jednog od njih kako je dosta bilo čežnje i da je vreme da se u nekom superstudio komadu dospe i do akcije (first base, second base, the whole deal) direktno je potaklo uobličavanje pesme koja bi trebalo da olakša sva pobrojana, a pre svega čekanje da kolektiv superstudio konačno formira web skladište za svoje glazbene proizvode:

[[[[superstudio - latice]]]]

zapis iz podruma duše ///leak of the leaks #004///

upravo sam obavio prvo slušanje danas (beležim, 22. decembar, dan armije) procurelog low. uf... nije nimalo nalik na the great destroyer. ovde nema gostoprimstva. ko svrati, neka se prilagodi oštrim ivicama, sirovim površinama i hladnim odjecima. u takvom ambijentu kriju se neke začuđujuće lepote. ništa me ne pitajte, drums and guns će morati mnogo puta da se prevrne, istrese i ispresavija. ali, hej, mesto mu je, ionako, u sledećoj godini.

on the buzzer

this will destroy you - young mountain (magic bullet, 2006)

šest instrumentalnih kompozicija. malo preko trideset i šest minuta muzike. susret nam se odigrao sredinom decembra, baš kada mi je ovogodišnja zaliha nade da ću čuti nešto što će me zbilja uzbuditi bila na samom izmaku.

prvi komad na ovoj ploči (je li album, je li mini lp, je li ep?) zove se 'quiet'. ne dajte se zavarati. this will destroy you nisu tihi. njihova interpretacija tihoglasnotihog je uvek glasna. i uprkos primedbama pitchforkovog recenzenta, tek-malo-preko-polučasovni format ove zbirke izuzetno prija. vu metri se smiruju, a u glavi mi još odjekuje ova muzika. kao film koji se nastavlja i van granica kadra. kao slika čija se realnost prostire i van granica slikanog polja. namerno pominjem film i slikarstvo (a mogao sam i druge oblike vizuelne reprezentacije), čisto da vratim igru u teren pominjane 'sinematičnosti' i '>nove< umetničke muzike', i brže-bolje promenim pravila igre, pošto ta svojstva nisu od važnosti. a šta je ovde bitno?

ne bih da usvajam svoje iskustvo kao opšte, ali kada sam sa prijateljima počinjao da se bavim muzikom, poriv je bio da pokažemo da smo pametniji, osećajniji, načitaniji, dublje zaronjeni u okean glazbe od drugih. pre svega od svojih vršnjaka. ali i šire. tokom gotovo čitavog svog trajanja, young mountain je beleška upravo takvog poriva. ono što me je, shodno imenu ovog sastava, uništilo na tih 36 minuta je sudar sa muzikom mladih teksašana koji u svojim prvim objavljenim kompozicijama pokazuju da su pametniji, osećajniji, načitaniji i dublje zaronjeni u okean glazbe nego što smo mi ikada bili. ali i bučniji, strastveniji i hrabriji. young mountain je mala ploča za veliki preokret u poslednjim trenucima utakmice. pogodak sinhronizovan sa zvukom sirene koja označava kraj jedne iscrpljujuće, isprazne, uvredljivo slabe sezone, poslednji pogodak koji čini dramatičnu razliku.

they shoot.......... and they score!!!

[grozim se od same pomisli na sastavljanje godišnje liste albuma. ovo lepo iznenađenje mi malo daje na entuzijazmu. ali neću odustati od čvrste namere da mi glavna lista bude, kako sam obećao i svedokinji popkitchen, ona najvećih razočaranja 2006. inače nisam opsesivni sastavljač top ovoliko onoga, dapače. talasu opšte predpraznične listomanije uprkos, predstavlja mi izuzetan napor da taksativno/hijerarhijski/vrednosno rezimiram stvari.
na listu domaće muzike ne smem ni da pomislim... brrrrr... još sam kao pravi mulac stavio virvel na prvo mesto prošlogodišnjeg izbora, iako se album sa dna pojavio tek ove godine. delovalo je kao lejmersko hvalisanje da sam tu ploču čuo pre drugih, a zapravo je to bio potez očajnika.
ništa, i ove godine će to biti na vrhu. a od drugog do desetog mesta? ermmmmm... prazno? ili marchelo? what?!ever...]

dan velikih talasa ///leak of the week #003///

da bih nastavio sa d-loadom svog prvog kandidata za najzanimljiviji leak ove nedelje, japanskog filma all about lily chou-chou, morao sam da brže-bolje kroz istu cev provučem komprimovani avatar direktnog konkurenta za titulu, danas procurelog novog albuma grupe explosions in the sky. dok su bajtovi hrlili na odredište, preslušao sam i domaći prilog ovom međunarodnom takmičenju, cd (!, otkad se nisam igrao potere za tim čudom!) osećanja za poneti sastava autopark. ima takvih dana, kada čovek prosto mora da u sebi pronađe nešto smisla za organizaciju, obavljanje istovremenih radnji i prepoznavanje najefikasnije sekvence neophodnih zahvata. dani velikih talasa. tako ih zovem.



///all about lily chou-chou (riri shushu no subete)///
jesu li vam neuhvatljive stvari dragocene? koliko brzo odustajete od potrage za tim utvarama? koliko vas plaši okončanje lova i suočenje sa pravom prirodom lovine?

za lily chou chou sam čuo od k, 'našeg čoveka u barseloni'. k. dosta dobro poznaje moj muzički ukus, ali u slučaju ovog filma je (pretpostavljam) važnije da joj je blizak moj odnos prema muzici. k. je mudra žena. stoga sam joj poverovao kada mi je te 2001. sa oduševljenjem preporučila film koji je režirao shunji iwai.

plot summary na imdb-u (više volim rutinu copy/paste od linkovanja) kaže:

[[[Life isn't easy for a group of high school kids growing up absurd in Japan's pervasive pop/cyber culture. As they negotiate teen badlands - school bullies, parents from another planet, lurid snapshots of sex and death - these everyday rebels without a cause seek sanctuary, even salvation, through pop star savior Lily Chou-Chou, embracing her sad, dreamy songs and sharing their fears and secrets in Lilyholic chat rooms. Immersed in the speed of everyday troubles, their lives inevitably climax in a fatal collision between real and virtual identities, a final logging-off from innocence.]]]

od tada sam u isprekidanoj, neusredsređenoj i zaboravom ometenoj, ali stalnoj potrazi za lily. nekako sam godinama sebe (pod?)svesno sprečavao da iznađem najjednostavnija i najefikasnija sredstva u pribavljanju dugo željenog. ima nečeg fetišističkog u potrebi da čovek 'sam', bez upotrebe 'nedozvoljenih' pomagala, kreditnih kartica koje omogućuju kupovinu preko interneta, na primer, dakle nekako pešački, zasluži ono za čim žudi.

kako je vreme odmicalo, polako sam dizao ruke od nade da ću do ovog filma doći putem koji bi mi se najviše svideo, pa sam počeo da pomalo varam, da prijateljima koji odlaze u razna inostranstva tzv. razvijenog zapada dajem u zadatak (pokazaće se zadatak:nemoguće) da zbunjenim prodavcima po dvd shopovima raznih obuhvata, orijentacija i, ako dozvolite, filozofija, bez srećnog kraja izgovaraju to ime. lily chou-chou...

u međuvremenu je k. shvatila da sam razvio izvestan oblik ležerne i nedosledne opsesije, pa se prepala. već neko vreme pokušava da mi stavi do znanja da sam preuveličao njenu izvornu ocenu filma i da ne bi trebalo da očekujem previše. verujem joj i to. dok moj torrent klijent odbrojava sate preostalog d-loada, znam da će nula na tom brojaču anulirati i radost moje potere.

do sledeće utvare.

[digresija: *utvara kruži evropom.* zar to ne bi bio dobar prevod? komunistički manifest, priča o duhovima]

///autopark - osećanja za poneti///

na kraju pesme 'na ivici' stoje stihovi: 'jedan korak napred... i to je... sve.'
žao mi je. obećanje koje nam je ta pesma dala kada se prošle godine pojavila kao singl je iznevereno.
korak iz te pesme, ma koliko bio u pravcu ponora na čijoj se ivici balansira, hrabar je. i korak je unapred.
osećanja za poneti su, i u odnosu na neobjavljeni prvi album autoparka, i spram 'na ivici' (koja, kao svojevrsni bonus, zatvara ploču i ostaje najbolja pesma na njoj), jedan korak natrag...
i to je sve.

///explosions in the sky - all of a sudden i miss everyone///
teksaški tihoGLASNOtihogovornici su se vratili. ali samo da uzmu nešto što su zaboravili, pa pale.
evo, sad sam preslušao ovo čudo i nemam nikakav utisak.

to što volim, khm, post-rock, za divno čudo nije uprkos, već upravo *zbog* njegove samoobnavljajuće potrebe da... ostane isti. nije ključni povod mojoj ljubavi ni 'kontemplativnost', ni 'sinematičnost', ni 'cerebralnost', ni navodni 'umetnički kvalitet'. u post-rocku (i to je uslov sine qua non) pronalazim delimično, aproksimirano ostvarenje svoje najveće želje u muzici - da neke melodije traju zauvek. kada čovek nabasa na takvu, mora prepoznati neophodnost njenog večitog ponavljanja. to dovodi pop muziku do paroksizma, i istovremeno je jalova potraga za večnošću i neiscrpnom lepotom; i krajnja instanca i njeno negiranje.

u svemu tome eits imaju svoju ulogu. ali su samo svratili. pa pale.
prvo slušanje - both thumbs down.

schizo skice

///DEFCON3///

od sinoć stvari stoje ovako: ako bi mi neko zavrteo točkić na ipodu, našao bi među raznim, manje-više polusvarljivim, stvarima i album soldatski bal plavog orkestra. ne znam kako definišete guilty pleasure. ukoliko me poznajete barem malo, pretpostavljam da bi vam odmah to palo na um. inače relativno pribran tip, istina povremeno sklon stranputicama, ali nikada tolikim... pa to mu je guilty pleasure! trt.

spreman sam da otvoreno, bez kajanja i krivice priznam – soldatski bal je epohalna ploča. sad, termin *epohalno* nije nužno ili izvorno vrednosno opredeljen ka pozitivnoj strani skale. ukoliko teramo stvari do tzv. krajnjih instanci, epohalno je nešto što obelažava epohu. od nje i toga kako je doživljavamo, zavisi i naše vrednovanje epohalnog.

moje prvo novovekovno preslušavanje ovog albuma bilo je, priznajem, blago razočaravajuće. njegova mentalna slika u mom nepouzdanom i tendenciozno varljivom pamćenju popila je sinoć par šamara. ali se pridigla nakon njih. očekivano, desilo se to na istim mestima koja su i učinila da soldatski bal pamtim kao veliku stvar.

dobro, suada se ne komentariše. u suadu se ne dira. suada je negdje drugdje. gujo, vrati se je prvi ozbiljan upper i jedna od pesama koje zvuče bolje nego onda, 1985. odlazi nam raja je šizofreni spoj problematičnih, šatro-mračnih strofa i moćnog refrena koji se oslanja na rif koji to nije i adolescentsku samouverenost glasa saše lošića. a ima i stihove "ako odem draga, ni popa ni hodžu"... goodbye teens je dovoljno informisani retro pop broj; parajlija je, meni vrlo draga, klasno svesna pesma ("dukati, dukati, nisu valjda dukati tebe meni oteli, ukrali?!"). kad mi kažeš paša je barbara ann po sarajevskom receptu. soldatski bal zatvara istoimeni, larger-than-life, mračno-čežnjivi komad. "hajde, hajde, skini se/sanjam te, devojčice"? ups. kada sam imao 11 godina, bilo je to previše za mene. jasno sam se sinoć prisetio tog osećaja.

nikada zaživeli pokret new partisans je možda bio šuplji gimmick kojim je plavi orkestar pokušao da napravi nekakvu barijeru prema new primitivesima, ali dve sumanute decenije kasnije deluje veoma intrigantno. sem otpora organizovanoj religiji (i bratsko-jedinstvene pesme stambol, pešta, bečlija, u kojoj se, btw, pominje i moj hometown, grad b. na severu), plavi orkestar će svoj drugi album nazvati smrt fašizmu. država i ideologija u kojima je to, možda, bilo redundantno su se tada već opasno primicale ambisu. danas? šta da kažem sem – smrt fašizmu.

i pored cheesy produkcije i često cheesy svirke, neki delovi soldatskog bala su i dalje vrlo uzbudljivi, odvažni i, najjednostavnije rečeno, dobri. naknadna pamet bi, dvadeset godina kasnije, mogla dosta da ga poboljša editovanjem, trimovanjem, fazoniranjem i nekolikim dobrim savetima.

kad smo već kod saveta i plavog orkestra:
1) legenda kaže da su plavci pre soldatskog bala otišli sarajevskom (i šire) guruu bregoviću po savet i mudru smernicu, a kako bi izrasli u pravi, dobar i važan bend. navodno ih je on uputio na ploče grupe foreigner! mwahahaaa...
2) savetujem vam da u nedelju, 10. decembra u 19:00 posetite centar za kulturnu dekontaminaciju, gde će u okviru projekta suspended adolescence biti održan razgovor na temu
plavi orkestar i druge priče, sarajevska pop-scena 1980-ih.
gost će biti, sada već proslavljeni, sarajevsko-američki pisac aleksandar hemon.
razgovor će voditi toma grujić i vlada tupanjac.

prilažem i dizajn koji sam, puna srca, napravio za tu prigodu.



///leak of the week #002///
disclaimer: ova rubrika ne mora i neće podrazumevati samo nove i još 'neizašle' stvari. geek of the week će, stoga, nabrajati šta je sve skidao sa neta i slušao.

> očigledno, među najvažnije stvari ove nedelje svrstavam back catalogue plavog orkestra. polako se skida, zvuk je opterećen izraženim pucketanjem ploče, šapke se zabacuju na potiljak...

> upravo sam dovršio d-load jedne užžžasno važne stvari – trostrukog cd izdanja a lifetime of temporary relief: 10 years of b-sides & rarities sastava low. [nota bene: neka je na čast onome ko mi je obećao ovo čudo, ima tome i-ha-haaj, što sam bezmalo 550 mega skidao sa prokletog rapidsharea. ipak, dobiće taj priliku da se iskupi onim dodatnim dvd-om sa spotovima i sl].
u ovaj odeljak spada i najlepša vest nedelje: low su u utorak odaslali newsletter u kojem se za 20. mart 2007. najavljuje izlazak njihovog novog albuma drums and guns. ponovo je producent superstar dave fridmann a izdavačka kuća sub pop.
da se upoznamo: ma kakav novi low uradak automatski odnosi titulu leak of the week.
mart 2007. bi trebalo da stigne za nedeljicu-dve. živio space-time discontinuum!

> clint mansell – the fountain ost
negde u komentarima sam već pominjao. nije ovo baš kao skor za requiem for a dream, kao što, rekao bih, ni film the fountain neće biti baš kao requiem, ali je vrlo dobro. za one kojima ne smeta kada ljudi one gitaraste stvari sviraju držeći ih kako se gitara ne drži, i stružu po njima snopovima konjskih dlaka (kronos quartet), i pri tome ne pevaju. stvari su donekle omekšali gostujući članovi sastava mogwai, koji pak one gitaraste stvari koriste upravo kako se gitaraste stvari koriste.

> the cure – the cure (2004)
ovo sam iskopao na tuđem računalu. ako mi se 2004. činila kao loša godina za pop muziku, sada mi je tek jasno koliki sam slepac bio. nisam mogao ni da slutim kako će nam biti dve godine potom. uzmimo, recimo, ovaj album. na momente besprekoran, a ti su momenti dovoljno brojni i učestali. bez otezanja opcrtava oko slušaoca polje prepoznavanja, razmene i empatije kakve se ne sećam u muzičkoj proizvodnji u poslednje vreme. i još nešto. na grupi the cure se 2004. ne čuju njihove godine, krckanje zglobova, otežali trbusi i posisana mudrost sveta. da je nama živa vanvremenska večita adolescencija i sve zbog čega smo počinjali i nastavljali da se bavimo muzikom.
the happiest night i knew!