we know shit.

i! pub brod
29. novembra 36, bgrd

sreda:21/05/08
20:00:::02:00
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
da vidimo šta kaže wikipedia:
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
:::Holden Caulfield:::
is a fictional character, the protagonist of J.D. Salinger's 1951 novel The Catcher in the Rye.

Appearance and personality

Physically, Holden is sixteen years old and is six feet, two-and-a-half inches tall, is gangly, and has a red crew cut with a grey patch in it. This contributes to Holden appearing to be older than his age, yet his mannerisms and behavior contradict that impression. Also, though he considers himself to look older than he is, the way in which he is treated by other characters in the novel suggests otherwise. One of Holden's most striking and quintessential qualities is his powerful revulsion for "phony" human qualities. Qualities such as narcissism, hypocrisy, and superficiality embody Holden's concept of phoniness and Holden is adept at realizing these qualities in other people, whom he nicknames "phonies". This serves to bolster Holden's cynicism and consequently contributes to his mistrust of other people. Interestingly, despite Holden's strong disdain for phony qualities, he exhibits some of the qualities that he abhors, thereby making him a somewhat tragic character. Holden is very much a character of contradiction, he is tall for his age and already has grey hair and yet he himself admits he acts more like a 12 year old than a budding adult. As a result of his depression, Holden continually fails classes.

Born into a life of wealth and privilege, Holden looks down upon the elite world he occupies. He questions the values of his class and society and sometimes appears to oppose conventions merely for the sake of opposition.
[...]
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
:::Superstudio:::
was an architecture firm, founded in 1966 in Florence, Italy by Adolfo Natalini and Cristiano Toraldo di Francia. in 1967, Natalini established three categories of future research: “architecture of the monument”; the “architecture of the image”; and “tecnomorphic architecture”. Many of their projects were originally published in the magazine Casabella, and ranged from fiction, to storyboard illustration, to photomontage. The Continuous Monument: An Architectural Model for Total Urbanization, 1969 Twelve Cautionary Tales for Christmas: Premonitions of the Mystical Rebirth of Urbanism,...

Natalini wrote in 1971 “…if design is merely an inducement to consume, then we must reject design; if architecture is merely the codifying of bourgeois model of ownership and society, then we must reject architecture; if architecture and town planning is merely the formalization of present unjust social divisions, then we must reject town planning and its cities…until all design activities are aimed towards meeting primary needs. Until then, design must disappear. We can live without architecture…”
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
nije ni čudo da ćete slušati indie:power:norse:twee:alt.country
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
we know phony when we see it.
we know bourgeois models when we stumble upon them.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - -

haymarket/chi/il/05/1886

u znak sećanja na sećanje na događaje koji su inspirisali međunarodni dan rada

i! pub brod
29. novembra 36, beograd

sreda, 30/04/08
2000-0200

holden caulfield i a@superstudio

///hej-haj, brigade///
radni doček prvog maja
indie/twee/power pop/alt.country

drugarice, dođi! i ti, druže!
naše pregalaštvo ne sme zalud biti!

#437

danas sam na jednom prijateljskom blogu pročitao delimičnu, ali dobru definiciju časopisa huper, gde se tvrdi da je to 'naš mesečnik sa najboljom filmskom rubrikom'.

nemam zamerki, što bi pravnici rekli, 'u tom delu' -- gavrilo petrović ne duži o karijeri anga leea ali kaže sve što želimo da znamo, a pride briljira u pregledu leejevih 10 filmova; dimitrije vojnov nas o jubilarnom povodu vodi po toposima hitchcockove vrtoglavice; slobodan freedom vujanović (uz ilustratorsku podršku grafičke zvezde aleksandra maćaševa) kasapi lažni snuff... ljubitelji tv serija pronaći će u novom broju hupera txt o prison breaku i kratke prikaze noviteta -- pushing daisies, lipstick jungle i cashmere mafia (pišu, respektivno: wicked girl, miško bilbija i aleksandra nikšić). ne zaboravimo ni filmske recenzije. ni pregled dvd-ova, opet bilbijin.

ono što kolega blogger nije pominjao je sledeće:
1) huper je naš mesečnik sa najboljom muzičkom rubrikom. a tamo: prti bee gee, sebastian tellier, kaki king, portishead, erykah badu, black kids, etiketa hyperdub, r.e.m. (album po album, kao i pregled pesama koje su obradili), naked, roisin murphy, the teardrop explodes, txt luke ivanovića o tome kako da postanete dj i... svojevrsna tema broja -- konceptualni albumi, rok opere, tribute i cover albumi, uz mali osvrt na domaće doprinose u tim poljima. pišu: svetlana đolović, uroš milovanović, vladimir petković, sonja rajin, ana vučković, slobodan vujanović, vladimir pavić. da, i recenzije, svakako...
2) huper je naš mesečnik sa najboljom pop lit rubrikom. oto oltvanji ovoga puta piše o davidu morrellu, čoveku koji je, da izvinete, stvorio ramba. i još ponešto.
3) huper je naš mesečnik sa još nekim rubrikama, gde imate i marčelovu kolumnu (ovoga puta o nastupu sky wikluha i ajs nigrutina u vip velikom bratu), lice u lice sa upitnikom a la uncut koji je popunio wikluh. kao i jedan zabavan psiho test koji je zakuvao izvesni doktor milutin, a u kome aludira na to da (i sledi rogobatna jezička konstrukcija, čisto da bi se poštovao zadati format)
4) huper je naš mesečnik koji dizajniram ja.

glavna+odgovorna urednica počinje da se buni što huper količinom txta sve više podseća na nekakav akademski zbornik. cena od 109 dinara obezbeđuje vam verovatno najbolju kupovinu u domenu zbornika tekstova, uz primedbu da huper izgleda kao... lep zbronik tekstova ;)

38.4

shvatite me. ovo je moralo sačekati.
nisam siguran da je bilo neophodno da se dovedem u stanje potpune malaksalosti, teškog disanja i temperature povišene do srednje tridesetosmice na tridesetdevetku. ali, dođavola, mogu od toga da napravim i tezu.

kako definisati savršeni pop-muzički trenutak? imam tog dobrog prijatelja koji je još od početka devedesetih u potrazi za novim izvorom senzacije koju je kod njega izazivalo tadašnje slušanje albuma psychocandy. on je opisuje kao blago povišenu temperaturu, tridesetsedam sa dva (može i izjutra). 'ona najgora', tako je zovu ljudi koji su studirali u doba please, please me, i stariji. dakle - za m. to je dosta precizna definicija pop savršenstva. muzika koja vas okruži i učini da plutate u tek malo lelujavom prostor-vremenu. gde možda nije sve baš potaman. gde ima mesta i za nelagodu. gde zvuk ne prašta.

u subotu 22. marta 2008. u drugom novom klubu skc-a grupa eva braun održala je najbolji koncert u karijeri. stajati tamo, u prvom redu, i s nevericom posmatrati i pažljivo slušati šta se događa bilo je ravno neposrednom izlaganju žarištu nekakve virusne zaraze. kao da sam se probudio u sasvim praznom beogradu 28 dana kasnije. umesto bolesti pod kolokvijalnim imenom rage/bes (za one kojima pop hiperlinkovanje ne ide: 28 days later, danny boyle, 2002), tamo je i tada kroz publiku prenošena jedna druga, dugo čekana i teškom mukom zaboravljana pošast - osećajnost. autentična osećajnost pop pesme.

žmarci, uverenje da ne stojim sasvim čvrsto na nogama, izmenjen doživljaj protoka vremena - rekao bi čovek da sam u stanju povišene temperature. svi simptomi su bili prisutni. i nekako (empatički?), širili su se punom salom dnk. kada se razbolim nemam želju da budem okružen ljudima. u subotu mi je zbog temeljno popunjenog kluba bilo milo, i taj je podatak razvejavao utisak da se radi o bolesti. bilo je, kao što je u uvodu i sugerisano, prostora i za nelagodu.

tom je neprijatnom osećanju izvor u napravdi i nepoverenju s kojim se sastav eva braun uvek nanovo susreće. osim što je oduvek/zauvek kritikovana sa pozicija prezira prema muzičkoj harmoniji i one gde čuče samokrunisani arbitri autentičnosti/ispravnosti, eva braun je -- dvanaest godina nakon trenutka kada je objavljen njihov magnum opus album pop music -- dočekala da je ovdašnje izdavačke kuće/menadžeri/medijski autokrati šutiraju od vrata do vrata poput suvišnog tereta. projekat ponovnog izdavanja pop musica trajao je više od dve godine, za koje vreme je sa gnušanjem dobacivan iz ruke u ruku. vruć kamen? upravo suprotno - sve su procene (sasvim neinformisane, iz stomaka i bahate) govorile da se radi o nečemu odavno mrtvom. i neprijatno hladnom.

izdavačka kuća b92, koja se na kraju smilovala nad, khm, svojim čedom koje ju je činilo toliko ponosnom back in the day, doživela je pravo iznenađenje kada se pokazalo da su ovdašnji slušaoci izgladneli za pop musicom. bez obzira/upravo zbog toga što je prošlo toliko godina. prvobitni simbolični tiraž (podelimo to retkim nesrećnicima koje to još zanima, pa razlaz) je pokupovan. pa se štampao novi. koncert povodom izlaska remasterovanog albuma sa bonusima premeštan je u sve veće prostore. u pričama o underdogovima, o herojima koji to nisu, to je mesto njihove pobede. istovremeno, to je mesto poraza jedne arogantne politike, barem nakratko. retki su oni koji su odoleli da tumače evu braun kao provincijsku/provincijalnu pojavu. ali ih je svakako dovoljno da prepune šipražje, nakrcaju dnk, hej, nije šala, možda ni velika sala studentskog kulturnog centra ne bi bila dovoljna.

a pop music? desetak dana pred koncert sam ga ponovo pustio. utisak je... različit od onoga koji sam isklesao u kamenu 1995. godine. ima na njemu pesama koje su i danas odlične, na drugima se vide neželjeni tragovi starenja. a neke su sasvim vanvremenske. na tim mestima pop musica vrebaju simptomi povišene temperature, uz onaj najmanje očekivan - zamućen pogled. u kulturi koja je dobro uvežbala da veliča ne(do)zrelost, aljkavost, polupismenost i opšti nedostatak ambicije, pop music ostaje kao jedan od veoma retkih i smelih materijalnih dokaza o postojanju nečega boljeg. sada mi zvuči sasvim neverovatno da se četvoro ovdašnjih dvadesetpetogodišnjaka skupi i napravi išta slično. mnogo smo izgovora za odloženo sazrevanje izmislili usput.

i još nešto - samo za one koji bi da banalizuju i svedu koncert eve braun na puko iživljavanje nostalgije - bilo mi je teško kada su zasvirali pesmu već viđeno. jer sam se, kao u bunilu pod visokom temperaturom, na čas obreo u istoj fotelji u kojoj sam sedeo 1991 (?) i slušao kako je njih četvorica sviraju po prvi put. ako ćemo već o iskustvima od kojih se muti pogled...

sinoć sam u šipražju, upravo na mestu za šankom koje će jednom ponosno nositi pločicu sa njegovim imenom, sreo t. i potvrdio mi je da smo nedelju dana ranije prisustvovali velikoj stvari. nedelju dana, a temperatura još traje...

vest je super

svi na kioske! danas (utorak, 04/03/08) izlazi huper (!) #436. ili - ukoliko računate vreme od trenutka kada je a@superstudio preuzeo ulogu art direktora/dizajnera u tom napaćenom časopisu koji reputaciju iz devedesetih vuče poput bukagija, ali je na dobrom putu da postane najrelevantniji aktuelni domaći pop magazin - huper #001 ;) prepoznaćete ga po nedostatku zaglavlja. prepoznaćete ga po znaku koji će vam reći: bolnica? hotel? hidrant? prepoznaćete ga po naslovnoj strani čija je stilska udica u žanru erotskog magazina od pre npr. 35 godina (da bi stvar bila sumanutija, na njoj je amy winehouse). prepoznaćete ga po spisku saradnika - đolović, vujanović-freedom, oltvanji, vojnov, petrović, bilbija, uzelac, lakićević, milovanović... prepoznaćete ga i po tome što ćete kopati po novčaniku i džepovima ne biste li pronašli još tu jednu novčanicu. cena je 109 (?!) dinara.

some jitterbug. some pop.

[...] anyway, i kept standing next to that crazy cannon, looking down at the game and freezing my ass off. only, i wasn't watching the game too much. what i was really hanging around for, i was trying to feel some kind of a good-by. i mean i've left schools and places i didn't even know i was leaving them. i hate that. i don't care if it's a sad good-by or a bad good-by, but when i leave a place i like to *know* i'm leaving it. if you don't, you feel even worse.

i! pub brod
29. novembra 36, beograd
sreda, 05/03/08
20/00-02/00

holden caulfield/a@superstudio

some jitterbug. some pop. you'll know when you leave.

bleed+valentine

sreda:13/02/08:20.00:::četvrtak:14/02/08:02.00
indie-go! pub brod
29. novembra 36

holden@superstudio:a. caulfield

:::bleed+valentine:::
autoportret u hodu kamerom mobilnog telefona

pesme o ljubavi:(ne)sreći:i obrnuto

the fine art of hatred

izvorno je ovo moj komentar na blogu ivana bevca. tema je obrazovski protest protiv otvaranja izložbe odstupanje - savremena umetnička scena prištine u galeriji kontekst u beogradu. slična se stvar odigrala u novom sadu, gde je 22. januara 2008. ista izložba otvorena u muzeju savremene umetnosti vojvodine.

jučerašnji je događaj novi prilog dugoj istoriji beščašća (ovo bi trebalo da stoji u navodnicima, ne samo zato što je reč koja odzvanja obrazovskim patosom, već i zbog borhesovskog citata), nasilja, opresije i ignorancije koje svakodnevno trpimo u srbiji. o kosovu ni da ne govorim. ne mislim da je ta stvar unilateralna, ali to je drugo pitanje. svojom guzicom u beogradu, neću da pričam o kosovu kao o nečemu što poznajem. i na šta polažem pravo. iz prve ruke sam pre petnaest godina prepoznao gorepomenutu opresiju i nasilje, kada su me spakovali i poslali tamo kao nevažni (?) deo aparata za sprovođenje tih filantropskih metoda.
od tada povike "idite na kosovo" razumem kao znakovit deo te istorije nasilja. na svim demonstracijama upućivali smo policiju u tom pravcu. što je značilo - ne sprovodite nasilje nad nama. zna se - dapače, aksiom kaže - gde se ima sprovoditi nasilje i nad kim. ne mogu precizno da utvrdim kome su sinoć bile namenjene te instrukcije. ako su mlade pripadnike prištevske savremene umetničke scene slali na kosovo, nisu morali da se baš trude i organizuju se u deset trojki. ti ljudi, *za razliku* od beogradskih i novosadskih obrazovaca, žive na kosovu. da se razumemo - ono što ivan kaže, da ta ekipa ne bi ni kročila na rečenu teritoriju - neka ni ne pokušava. kosovu, a i nama, samo još oni fale tamo.
ukoliko su pak na kosovo slali dve veoma vredne i predane mlade kustoskinje galerije kontekst, stvari mi postaju manje jasne. kao prvo, njih dve mogu da odu u prištinu i učine nešto dobro - porade na vezama između dve sredine izjedene od mržnje, dva kulturna prostora koja se ni ne poznaju dovoljno. ali, hej!, ne bi to želeo obrazovski linch mob. šta je drugo? idite vas dve na kosovo da malo vidite kako je tamo? ako je kosovo takvo leglo zla, šta ste onda zapeli za njega? valjda da ga selektivno poravnate, pa sve ispočetka? po meri obraza?
herojski portreti ratka mladića i gospodina legije su, jasno, tek elementi duboko jezive ikonografije ovdašnje verzije beščašća, nasilja, opresije i masovnih, *masovnih* smrti. cinik u meni se pita... otkud ljubitelji tog žanra na jednoj izložbi savremene umetnosti? široki vidici, valjda.

scared to get happy?

scared to get happy?

indie-go! pub brod
29. novembra 36, beograd
sreda, 30/01/2008
20:00-02:00

holden caulfield + a@superstudio

twee + power pop + indie-shmindie

socialites of the world unite!

[da biste u pravoj veličini videli kako i na koju temu sovjetski agenti propituju američke teen-agere (tako piše...), klik na sliku. prljava+pokvarena+propaganda]

nisam ja, on je!

i! pub brod
29. noemvri 36, beograd
sreda, 16/01/08
2000-0200

holden caulfield i onaj drugi.
a@superstudio i onaj prvi.

klik > kakva krasna majica! a sada vidim i šta piše!

?09-01=08

pub brod
29. novembra 36, beograd
sreda, 09/01/08
2000-0200

? holden caulfield
+ a@superstudio
+ svi vi
+ pop glazba raznih veličina, boja i oblika
= 09/01/08

bude li neko pomenuo novu godinu (o religijskim izumima ni da ne govorim)...

poslednja sreda

svetwee nikola

holden caulfield, nadjunak iz onoliko obožavanog romana, i a@superstudio, antijunak iz savršeno nepoznatog narativa...

i inače su se utrkivali u slaboj poseti, a u sredu 19/12/2007 stvari postaju još dramatičnije! okršaj titana: u krajnje mračnom uglu ova dvojica. u *navodno* svet(l)om uglu - svetwee nikola, koga prati reputacija jednog od najpopularnijih exponenata opijuma za mase.

bespoštedna borba za svakog posetioca.
ništa posno. twee + norse + power + pop.

i! pub brod
29. novembra 36
sreda, 19/12/2007
2000-0200

holden caulfield i a@superstudio.
dođi. budi treći.

pub brod *29. novembra* 36
sreda, 12/12/07
20:00-02:00 (zev)

superstudiozno 001:
sad elaborate music
all things power. all things indie. all things pop.

prepoznajte tematske celine:
//polarna svetlost//
//ovo (ni)su the smiths//
//tied to the nineties//
//sad bastard music//
//these shoes were made for gazing//

šta je ostalo od kocepta po kome je a@superstudio trebalo da pušta *isključivo* monster hitove?
proverite tamo i tada.

warren ellis owns my ass

ionako sam želeo da pomenem warrena ellisa, poznatog strip scenaristu + od ove godine i romanopisca, jednog od najbistrijih i najbrutalnije najduhovitijih živih ljudi za koje znam. istina, to pominjanje je bilo zamišljeno u sasvim drugačijem svojstvu, ali plan mi se promenio u nedelju, kada je objavljen novi prilog njegovoj kolumni the sunday hangover with warren ellis na sajtu suicidegirls. nešto kasnije sam se zatekao kako prevodim tekst koji sam tamo pročitao. možda on nije ispoliran, svakako je lejmerski/odveć slobodno posrpskohrvaćen, sigurno dispergovan (u nedeljnom mamurluku). ali, istovremeno, u svojoj fragmentarnosti, skokovitosti i tipično zaluđeničkoj (geekovskoj, ne bilo prećutano) odanosti tajnim vezama tajnih istorija (pop) kulture - čaroban.

Bum. Bum-bum. Paf.

1950. Otac Phila Spectora se ubija iz pištolja.

1963, a Larry Levine pokušava da ubaci mikrofon RCA Ribbon u bas bubanj Hala Blainea jer Phil Spector nikako da začepi povodom jebenog zvuka bubnja, a Larry Levine ne može da spreči zvuk bubnja da se rasipa jer, za ime boga, 1963. je godina i još uvek ne postoje digitalizatori ni filteri, nijedna od tih prokletih naprava. Tako, on pokušava da smesti taj prastari, prelepi mikrofon u bubanj da bi, kada Hal Blaine krene da lupa uvod u "Be My Baby" grupe Ronettes, on proizveo bum, bum-bum. Paf.

Brian Wilson kasnije proglašava "Be My Baby" najvećom pop pesmom ikada napravljenom. Tvrdi se da je i dalje sluša svakog dana, kao svojevrsni auralni talisman. Wilson je svirao klavir na nekoliko Spectorovih sesija oko 1963, čak je napisao jednu pesmu za Ronettes.

2004: Kieron Gillen mi priča o toj pesmi koja se zove "You Are The Generation That Bought More Shoes And You Get What You Deserve", ali u Vankuveru sam i moja handheld naprava ne može da skine mp3, pa sedim u hotelskoj sobi i besnim dok plasečica iz burleske izvodi savitljive joga-stavove na mom balkonu. Gillen ume da vam osladi pesmu kao niko. Čuću je dve nedelje kasnije. I ona ide bum/bum-bum/paf. To je "Be My Baby" preoblikovana za rani XXI v. I već milion puta sam čuo taj motiv na bubnju - jer rođen sam pet godina nakon što je Larry Levine učinio da bubanj eksplodira oko starog trakastog mikrofona - i više se od njega ne možeš sakriti, ali čini mi se da ga sada prvi put stvarno slušam.

Negde postoji spisak svih pesama u kojima je maznut uvod "Be My Baby". Ukoliko ga ima, verovatno je on istorija zapadnog sveta od 1963. naovamo.

1979, a Tony Wilson ludi jer producent Martin Hannet u gluvoj sobi drži Stephena Morrisa, koga je naterao da više puta ispočetka sastavi komplet bubnjeva. Studio neviđeno košta Wilsona, a nešto čudno se događa. Kablovi ne idu do miks pulta. Kablovi vode sprat niže, do prokletog toaleta, gde zvučnik stoji na dasci šolje, a mikrofon je uperen u njega; kablovi tog mikrofona vode natrag, do digitalizatora pričvršćenog za miks pult, i kada Morris udari bubanj, zvuk koji se čuje sa pulta lišen je svake ljudskosti i sunčevog sjaja. To je zvuk mrtvih. Bum. Bum. Bum. Dok se sasvim ne utiša. Bum. Bum. Bum.

1967: Wilson doživljava težak slom, tokom kojeg tvrdi da mu Phil Spector telepatski krade ideje, i naziva Spectora "Gangsterom uma".

Peter Hook o Martinu Hannetu: "Bernard i ja smo bili vrlo obični, a on je bio, kao, sa druge planete."

1963, a Lee Harvey Oswald opaljuje tri komada iz Skladišta knjiga. Bum, bum-bum.

1988, Shaun Ryder o Martinu Hannetu: "Njega ekser sredi! Kad smo snimali Hallelujah, davali smo mu dva komada dnevno. U vreme kad su bili dvajspet funti komad, kapiraš. Al' vredelo je, jer je samo ponavljao: 'Ništa ne osećam, ali sam u jebano dobrom mentalnom stanju.'"

2003: Bum. Mislim da odjekuje holom Alhambre, vile Phila Spectora. Bum. Bum-bum. Fotografija pištolja leži pored stopala Lane Clarkson. Konačni udarac bubnja nakon praska koji odzvanja.

1991: Martin Hannett, naduvan kao balon od pića i nasumične upotrebe droga, umire u svojoj stolici od srčanog udara u 42. godini. Bum. Bum. Bum. Zvuk se postepeno utapa u tišini.

šuga!

odlučio sam da se prepoznam kao tagovan od strane voljene popkitchen te prilažem sliku kaosa na mom desktopu (koja reč prosto vuče u digresiju o tome kako mi je dosta tih metafora u koje su nas dizajneri operativnih sistema i softvera uopšte, čini se, zauvek uterali).


s druge strane, desktop u windowsima mi je zatrpan kao i desktop u tzv. realnosti. naročito na poslu. značajna razlika je što se u centru univerzuma ploče mog radnog stola ne nalaze the sopranos, već naprava koja gura taj windows. kliknite na sliku da biste u pravoj veličini videli čudesa koja nose imena poput: how indie rock lost its soul, macbook_pro (što se većini korisnika windows platforme i pc računara snilo...), 10 years of labrador (muzička izdavačka kuća iz švedske, a ne poluostrvo u kanadi, niti istoimena pseća rasa), tony wilson dies; kao i hrpu dokaznog materijala u budućem antipiratskom procesu protiv mene.

dezoksiribonukleinska kiselina

da ne bude posle da vam niko nije javio.
pošto ste navratili, mogu i da vas indoktriniram: oni su najbolji domaći bend, po sistemu oni pa niko, niko, niko, niko, pa prestaje da bude važno ko, pa superstudio ;)
ta doktrina još kaže da na koncertima zvuče neverovatno, toliko da još nije otkrivena tehnologija koja bi uspela da to čudo zabeleži na snimku. kako dolazi od jednog zadrtog ljubitelja albuma namrtvo, taj iskaz dobija dodatni moment (sile).
i još: da ne bude da sam naskroz uzalud oblikovao plakat za događaj o kojem uporno odbijam da govorim, neka barem zamračuje superstudio blog. klik za uvećanje. vidimo se tamo i tada.

10. oktobar 2007: radiohead dan

dosta kuknjave. nije nas bilo. potražite svoje živote na drugim blogovima.

iako je moj stav o putanji sastava radiohead kroz albume gotovo suprotan onom uncutovog johna mulveya (a stavovi o opštijoj vrsti njihove trajektorije, začuđujuće/kontradiktorno, podudarni; r.e.m. unazad! ha!), složiću se - in rainbow je od 10. oktobra 2007. načinio radiohead dan. i inače je pojava novih albuma neka vrsta praznika mnogo čistijih od onih državnih (religijske ni da ne pominjem). to su praznici koji u slavlju povezuju ljude koji bi, manje-više, i želeli da ih obeležavaju skupa. pop društvene zajednice zasvetle na mapi planete onog dana kada izađe ploča koja ih povezuje. brzo sa te mape nestanu, još brže se rekonfigurišu i zasvetle kad izađe neka druga.

(na scenu stupaju radiohead)

in rainbows je, zahvaljujući sada već poslovičnoj osobini svojih proizvođača da bez prestanka drže prst na kucavici savremenog sveta, otprilike u isto vreme stigao do svojih slušalaca. radiohead su mutirali svoj zvanični sajt u inrainbows.com, gde su zainteresovani mogli da se pretplate na novi album grupe. i to u dva oblika - kao download (koji se plaćao u vidu dobrovoljnog priloga; na srpskom jeziku: nije se plaćao) i discbox. jutros je na e-mail adrese prijavljenih stigao link za download, čime je iz jednog centra poslat znak za početak praznovanja.

iako još nisam preslušao 'svoj primerak' in rainbow; iako su najbolje svoje albume ti ljudi pravili polovinom i krajem devedesetih; iako su svojim potonjim proizvodima učinili da se više ne osećam kao aktivni njihov slušalac...
želim vam srećan radiohead dan.

tri (3) godine

leakovao je.

lutke - fontanela (ammonite records, 2007)

prvo osnovna napomena - mislim da svaki uradak n. jovanovića zadovoljava određenu grupu standarda koji čine da albumi sastava lutke i foto (joj, šta ako čovek ima još neki 'kreativni ventil' za koji nisam čuo?) ne mogu biti loši. dapače, svi su dobri. ali svi imaju mane. tako, ukoliko se ispostavi da pišem pre svega o nedostacima, imajte na umu prvi deo ovog iskaza.

i sad bi čovek očekivao da nakon ovolikog uvoda sledi nekakva opširna studija, analiza po principu pesma-po-pesma ili nešto slično. ali - trt. imam samo opšti utisak: fontanela je vrlo dobar album. ali nije savim po mom ukusu. na trenutke biva žrtvovan nenadovom sixties fetišu i postaje svojevrsna rekonstrukcija epohe, istina ne tako daleke i veoma značajne. problem je što mi kostimirana drama (ili rok opera po uzoru na the who?) nije baš omiljeni 'žanr'. pored ubedljivih pesama koje prizivaju the byrds, pominjane the who, the yardbirds, the beach boys i sunshine poppere, ili the small faces, ima i nekoliko (za mene) neslušljivih komada.

+ tekstovi su slabi, kao na brzinu nabacani, nemarno sabijeni u muzički okvir (omiljena mi praxa budženja više slogova no što može da stane. mljac!). no dobro, ima ljudi koji u pop pesmama slušaju pe svega, ili isključivo, muziku.

čitava bi ova priča govorila o prosečnom jovanovićevskom delu da nije poslednje stvari na albumu. nisi sam je prokleto velika pesma. to je nenad kakvog ga se sećam iz vremena ke putane, kada je hodao ukorak sa (ostrvskim muzičkim) vremenom, ne libeći se da mu pesme liče na ovo ili ono, ali ni da pokažu vrlo zdrav set zuba jednog velikog talenta kakvi su ovde retki. nisi sam je, neko će reći, bloc party za domaću indie publiku. ne bi bilo loše napomenuti i - bloc party na početničkom vrhuncu snage, a ne ovaj današnji, ta pokunjena, izbledela grupa građana koja će se radije kriti iza nekakvih kao-avangardističkih pop-razgrađujućih referenci nego da prizna da se istrošila.

i još nešto - nisi sam ima i taj falset draga senića koji čini da na cca. četiri minuta zaboravimo svo ono pojanje i četničko zapomaganje njegovih qrvi, i prisetimo se 'srećnih' dana njihove pesme pomozite, kada smo još naivno verovali da nas veže zajednička antifašistička ideja. pored ljubavi za the smiths, naravno.

ako ni zbog čega drugog, nisi sam je dovoljan razlog da otrčite do prodavnice po svoj primerak fontanele. retko nas u domaćoj muzici neko učini ponosnima. ne u patriotskom smislu, naravno. više, nekako, ponosnima na to što smo večiti indie sanjari.