vidim, sem očekivanih društvenih faktora (jataci, khm-khm), nikoga nije naročito uzbudilo što se superstudio samoleakovao. dobro... da se onda vratimo u svetske obore. šta je u međuvremenu provirivalo po raznim sumnjivim mestima po kojima se okupljaju sumnjivi, u svakodnevnoj potrazi za uvek novim i savim neupitno ilegalnim parčićima slagalice koju znamo kao popularna muzika?
abecednim redom:
apostle of hustle - national anthem of nowhere
sreća za ljubitelje broken social scene je što se, kada već od njih ne stiže ništa dobro, na lageru onolikih njihovih spin-offova uvek nađe neko ko će isporučiti očekivano. baklju su preuzeli apostle of hustle, i o njoj se ne staraju nimalo loše. drugovi i drugarice, štafeta mladosti noći u našem gradiću. pokažimo čitavoj domovini da je možemo dostojno ugostiti. uprkos spoljašnjem i, naročito, unutrašnjem neprijatelju koji nikad ne spava. (aplauz)
aqualung - memory man
nisam izdržao da preslušam do kraja. ako su radiohead nakon creep bili obeleženi kao 'onaj bend sa onom pesmom', aqualung su 'bend sa onom pesmom iz one reklame za vw bubu' (strange & beautiful). to je bilo nakon njihovog prvog albuma, koji je izlegnut u udobnom trenutku/kontekstu za melanholični travisoidni pop. ovaj novi (novi? ne zvuči novo...) pokušaj zatekao se u znatno hostilnijoj sredini. neće mu prijati, kao ni on nama.
arcade fire - neon bible
kažu ljudi: najželjnije očekivan drugi album nekog benda još od _________________ (popuniti po nahođenu). uz svu (ipak umerenu) sklonost funeralu, to uzbuđenje me je mimoišlo. zanimljivo, ista senzacija se ponovila i nakon slušanja neon bible. od silnih najava kako se instrumentarij dramatično promenio (koga je briga? mene nije. naime, ne cenim muziku prema sredstvima proizvodnje. osim ukoliko se ljudsko umeće ne svrstava u tu kategoriju. a ne bi trebalo), kako je ovo album na kojem ćemo čuti orgulje (vel'ke, sa cevkama), i tako dalje, ostali smo sa pločom koja zvuči kao... arcade fire. lišena efekta iznenađenja koji je pomogao njihovom prvencu, zvuči i... slabije. najbolja pesma je, za one kojima je stalo do napretka - razočaravajuće, no cars go. koju smo već imali prilike čuti, pošto smo, u atmosferi funeralske (pogrebne, božmeprosti) histerije, stali nabavljati sve što nosi njihovo ime, pa tako i arcade fire ep iz 2003. godine. tjah.
clap your hands and say yeah - some loud thunder
od ovog čuda sam očekivao daleko više no od neon bible (poređenja cyhasy sa arcade fire nisu sumanuta + njihov prvi album mi je bio mnogo draži od funerala). ali uzalud. preslušao jednom. od tada ga nekako prelako preskačem u odabiru muzike koju ću slušati na putu do posla. ili na povratku kući. ili kada sedim sa prijateljima. ili... u slučaju njihovog prvenca nije bilo tako. ni blizu. znate onu igru: 'stvari koje vas razočaravaju'? clap your hands, nažalost, od sada spada u moguće odgovore.
electralane - no shouts, no calls
elecrealane su mi bili vrlo nezanimljivi. i, nećete verovati, ostali su mi vrlo nezanimljivi. moj stariji brat ume da kaže kako sam pravi predstavnik onoga što on naziva puding generacijom (as in: sklona svemu instant). e, ovo je puding stereolab, za generacije kojima i taj puding, pretpostavljam, deluje kao nešto ubrano sa drveta.
giardini di mirò - dividing opinions
barjaktari italijanskog post-rocka. ili... italijanski barjaktari post-rocka? njihova prva dva albuma bili su zanimljiv, na trenutke raspevan, zahvat na tom žanru. ovo je pak ploča za jedno slušanje. ako ste baš zapeli.
idlewild - make another world
uvredljivo beskarakterni, očvrsli idlewild. skoro na onom 'ideološkom' tragu koji kaže: pop je mekan, id est pop je sranje. rokaj, sinko... (i da ne dođe do zabune, sinko, kada rokaš nisi pop. to su ti, naime, dve odvojene stvari)
panda bear - person pitch
kaže pitchfork (a i ostali bi da se pridruže u graji) da je ovo najbolja stvar koja nam se desila od početka godine. kao: brian willson priključen na elektroniku. počeo da slušam. i stvarno, liči na briana willsona, ama pet sounds mi se ukazuje. nego... nešto nedostaje... sadržaj? pesme? brzo odustao, ali ću pokušati još neki put. deluje kao produkcioni larpurlartizam. što može da me zainteresuje na konceptualnom nivou. mogu da čitam o tome. ali nisam ubeđen da ću izdržati da slušam. (jer to su, sinko, dve sasvim odvojene stvari, dobacuje onaj odozgo, što roka).
[i, samo da ne propustim priliku da naglasim: *D.A.L.E.K.O.* najbolja stvar koja nam se desila od početka godine je novi album grupe do make say think pod imenom you, you're a history in rust. to je jedna od onih ploča za koje odmah znate da će biti na vašoj intimnoj godišnjoj listi. makar je nikada ne obznanili, kao što ja uporno ne obznanjujem svoju za 2006. go, listen!]
stars of the lid - and their refinement of the decline
kada čujem reč ambijentalno, mašim se za revolver.
drone bi bila prejaka reč. odlučno monotono, sporo i po mom ukusu. kako nisam često u prilici da preslušam dupli album ovakve muzike u celini, nemam zaokružen utisak. neka ostane dovoljno 'neobično' da bih želeo da stars of the lid slušam usredsređeno, umesto kao nekakav pozadinski šum. u manjim isečcima mi uspeva. kada bi svet i sva mašinerija u njemu bili ekstremno tiši, ovo bi bila *ta* muzika za putovanja.
the shins - wincing the night away
upravo sam preslušao. ali nisam previše pazio, pa će moja ocena da tu oho-hoj ima šta da se sluša biti donekle paušalna. od drugog slušanja očekujem mnogo toga lepog. stick with me, garden state.
