------
mlin, pepeo
------
intimnost/
izložba u organizaciji časopisa kvart
------
mikser design expo
------
silosi žitomlina
dunavski kej 46, beograd
------
otvaranje/
nedelja, 24/05/09
18:00 (mde)/19:00 (intimnost)
------
mikserdesignexpo.com
------
Jednog dana, tokom te iste zime, kada sam već bio siguran da je Julija spremna da mi se pokori, izgubivši svoju ličnost u zaglušnom paklu mojih fantazija, odlučio sam se i na poslednji korak. Kažem poslednji korak, jer se ne usuđujem da priznam da je i to bio samo deo mog plana, smišljenog i bez improvizacije, ono dakle što se u rečniku religije i pravosuđa naziva predumišljaj. Krili smo se u senu, u pojati gospodina Saboa, Julijinog oca. I dok je Laci Tot, Julijin paž i dvorska budala, brojao do dvesta, pošteno, ne zakidajući (za njega su Julijine reči bile svetinja), ja sam, ležeći kraj nje u senu, i opijen tim mirisom, izjavio drsko, gledajući je u oči, da za mene nema tajne: ona ima na sebi ružičaste gaćice. Nije planula i nije pobegla. Samo su joj lice oblili crveni pečati. Zatim podiže ka meni svoje zelene oči, u kojima se ogledala odanost i divljenje. Prepustila mi je tu malu tajnu, i mi smo odjednom stajali sasvim blizu jedno drugom, prevalivši golema prostranstva koja su nas sve dotle delila.
Julija, sa prepredenošću prave žene, naređuje Laciju Totu da ponovo broji, jer ona smatra da nije bio na visini zadatka i da je varao. Pošto je za njega izazivati Julijinu srdžbu značilo udostojiti se milosti njene pažnje (toliko ga je držala u svojoj vlasti), on se pokori s nekom gorkom nasladom, naslućujući u njenim rečima neverstvo. Sporazumevši se očima, otrčasmo na razne strane, bojeći se sumnje koju bismo mogli izazvati kod zavidnika. Našli smo se ponovo u senu, u istom udubljenju koje je još čuvalo toplinu naših tela. Julija je bila sasvim priljubljena uz mene, bez belih rukavica svoje gordosti, pegava, zeljooka, sa svojim pletenicama boje zrele raži. Rekoh joj da ću joj napisati jedno pismo.
"Znam šta će biti u tom pismu", rekla je i ne pocrvenevši. -- -- -- -- -- -- -- -- -- -- -- --
[Danilo Kiš, Bašta, pepeo, Prosveta, Beograd, 2007, str. 72-73]
------
LEŠ U ŽITU
Zaboraviše ga na snežnom polju,
na grobu mu cvetati neće
karanfil, božur, božje cveće.
Zemlja ga tiho upija, sita,
kroz telo mu klija
seme pobedničkog žita.
Letos će ležati raspadnut
ko strašilo za ptice
u zlatnom moru pšenice.
Sudbina mu pobegla kroz raži,
iz njega i nad njim buja
život pun nade i laži.
[Endre Adi, Pesme, Rad, Beograd, 1964, str. 95. Prevod: Danilo Kiš]
------
