zapis iz podruma duše ///leak of the leaks #004///

upravo sam obavio prvo slušanje danas (beležim, 22. decembar, dan armije) procurelog low. uf... nije nimalo nalik na the great destroyer. ovde nema gostoprimstva. ko svrati, neka se prilagodi oštrim ivicama, sirovim površinama i hladnim odjecima. u takvom ambijentu kriju se neke začuđujuće lepote. ništa me ne pitajte, drums and guns će morati mnogo puta da se prevrne, istrese i ispresavija. ali, hej, mesto mu je, ionako, u sledećoj godini.

on the buzzer

this will destroy you - young mountain (magic bullet, 2006)

šest instrumentalnih kompozicija. malo preko trideset i šest minuta muzike. susret nam se odigrao sredinom decembra, baš kada mi je ovogodišnja zaliha nade da ću čuti nešto što će me zbilja uzbuditi bila na samom izmaku.

prvi komad na ovoj ploči (je li album, je li mini lp, je li ep?) zove se 'quiet'. ne dajte se zavarati. this will destroy you nisu tihi. njihova interpretacija tihoglasnotihog je uvek glasna. i uprkos primedbama pitchforkovog recenzenta, tek-malo-preko-polučasovni format ove zbirke izuzetno prija. vu metri se smiruju, a u glavi mi još odjekuje ova muzika. kao film koji se nastavlja i van granica kadra. kao slika čija se realnost prostire i van granica slikanog polja. namerno pominjem film i slikarstvo (a mogao sam i druge oblike vizuelne reprezentacije), čisto da vratim igru u teren pominjane 'sinematičnosti' i '>nove< umetničke muzike', i brže-bolje promenim pravila igre, pošto ta svojstva nisu od važnosti. a šta je ovde bitno?

ne bih da usvajam svoje iskustvo kao opšte, ali kada sam sa prijateljima počinjao da se bavim muzikom, poriv je bio da pokažemo da smo pametniji, osećajniji, načitaniji, dublje zaronjeni u okean glazbe od drugih. pre svega od svojih vršnjaka. ali i šire. tokom gotovo čitavog svog trajanja, young mountain je beleška upravo takvog poriva. ono što me je, shodno imenu ovog sastava, uništilo na tih 36 minuta je sudar sa muzikom mladih teksašana koji u svojim prvim objavljenim kompozicijama pokazuju da su pametniji, osećajniji, načitaniji i dublje zaronjeni u okean glazbe nego što smo mi ikada bili. ali i bučniji, strastveniji i hrabriji. young mountain je mala ploča za veliki preokret u poslednjim trenucima utakmice. pogodak sinhronizovan sa zvukom sirene koja označava kraj jedne iscrpljujuće, isprazne, uvredljivo slabe sezone, poslednji pogodak koji čini dramatičnu razliku.

they shoot.......... and they score!!!

[grozim se od same pomisli na sastavljanje godišnje liste albuma. ovo lepo iznenađenje mi malo daje na entuzijazmu. ali neću odustati od čvrste namere da mi glavna lista bude, kako sam obećao i svedokinji popkitchen, ona najvećih razočaranja 2006. inače nisam opsesivni sastavljač top ovoliko onoga, dapače. talasu opšte predpraznične listomanije uprkos, predstavlja mi izuzetan napor da taksativno/hijerarhijski/vrednosno rezimiram stvari.
na listu domaće muzike ne smem ni da pomislim... brrrrr... još sam kao pravi mulac stavio virvel na prvo mesto prošlogodišnjeg izbora, iako se album sa dna pojavio tek ove godine. delovalo je kao lejmersko hvalisanje da sam tu ploču čuo pre drugih, a zapravo je to bio potez očajnika.
ništa, i ove godine će to biti na vrhu. a od drugog do desetog mesta? ermmmmm... prazno? ili marchelo? what?!ever...]

dan velikih talasa ///leak of the week #003///

da bih nastavio sa d-loadom svog prvog kandidata za najzanimljiviji leak ove nedelje, japanskog filma all about lily chou-chou, morao sam da brže-bolje kroz istu cev provučem komprimovani avatar direktnog konkurenta za titulu, danas procurelog novog albuma grupe explosions in the sky. dok su bajtovi hrlili na odredište, preslušao sam i domaći prilog ovom međunarodnom takmičenju, cd (!, otkad se nisam igrao potere za tim čudom!) osećanja za poneti sastava autopark. ima takvih dana, kada čovek prosto mora da u sebi pronađe nešto smisla za organizaciju, obavljanje istovremenih radnji i prepoznavanje najefikasnije sekvence neophodnih zahvata. dani velikih talasa. tako ih zovem.



///all about lily chou-chou (riri shushu no subete)///
jesu li vam neuhvatljive stvari dragocene? koliko brzo odustajete od potrage za tim utvarama? koliko vas plaši okončanje lova i suočenje sa pravom prirodom lovine?

za lily chou chou sam čuo od k, 'našeg čoveka u barseloni'. k. dosta dobro poznaje moj muzički ukus, ali u slučaju ovog filma je (pretpostavljam) važnije da joj je blizak moj odnos prema muzici. k. je mudra žena. stoga sam joj poverovao kada mi je te 2001. sa oduševljenjem preporučila film koji je režirao shunji iwai.

plot summary na imdb-u (više volim rutinu copy/paste od linkovanja) kaže:

[[[Life isn't easy for a group of high school kids growing up absurd in Japan's pervasive pop/cyber culture. As they negotiate teen badlands - school bullies, parents from another planet, lurid snapshots of sex and death - these everyday rebels without a cause seek sanctuary, even salvation, through pop star savior Lily Chou-Chou, embracing her sad, dreamy songs and sharing their fears and secrets in Lilyholic chat rooms. Immersed in the speed of everyday troubles, their lives inevitably climax in a fatal collision between real and virtual identities, a final logging-off from innocence.]]]

od tada sam u isprekidanoj, neusredsređenoj i zaboravom ometenoj, ali stalnoj potrazi za lily. nekako sam godinama sebe (pod?)svesno sprečavao da iznađem najjednostavnija i najefikasnija sredstva u pribavljanju dugo željenog. ima nečeg fetišističkog u potrebi da čovek 'sam', bez upotrebe 'nedozvoljenih' pomagala, kreditnih kartica koje omogućuju kupovinu preko interneta, na primer, dakle nekako pešački, zasluži ono za čim žudi.

kako je vreme odmicalo, polako sam dizao ruke od nade da ću do ovog filma doći putem koji bi mi se najviše svideo, pa sam počeo da pomalo varam, da prijateljima koji odlaze u razna inostranstva tzv. razvijenog zapada dajem u zadatak (pokazaće se zadatak:nemoguće) da zbunjenim prodavcima po dvd shopovima raznih obuhvata, orijentacija i, ako dozvolite, filozofija, bez srećnog kraja izgovaraju to ime. lily chou-chou...

u međuvremenu je k. shvatila da sam razvio izvestan oblik ležerne i nedosledne opsesije, pa se prepala. već neko vreme pokušava da mi stavi do znanja da sam preuveličao njenu izvornu ocenu filma i da ne bi trebalo da očekujem previše. verujem joj i to. dok moj torrent klijent odbrojava sate preostalog d-loada, znam da će nula na tom brojaču anulirati i radost moje potere.

do sledeće utvare.

[digresija: *utvara kruži evropom.* zar to ne bi bio dobar prevod? komunistički manifest, priča o duhovima]

///autopark - osećanja za poneti///

na kraju pesme 'na ivici' stoje stihovi: 'jedan korak napred... i to je... sve.'
žao mi je. obećanje koje nam je ta pesma dala kada se prošle godine pojavila kao singl je iznevereno.
korak iz te pesme, ma koliko bio u pravcu ponora na čijoj se ivici balansira, hrabar je. i korak je unapred.
osećanja za poneti su, i u odnosu na neobjavljeni prvi album autoparka, i spram 'na ivici' (koja, kao svojevrsni bonus, zatvara ploču i ostaje najbolja pesma na njoj), jedan korak natrag...
i to je sve.

///explosions in the sky - all of a sudden i miss everyone///
teksaški tihoGLASNOtihogovornici su se vratili. ali samo da uzmu nešto što su zaboravili, pa pale.
evo, sad sam preslušao ovo čudo i nemam nikakav utisak.

to što volim, khm, post-rock, za divno čudo nije uprkos, već upravo *zbog* njegove samoobnavljajuće potrebe da... ostane isti. nije ključni povod mojoj ljubavi ni 'kontemplativnost', ni 'sinematičnost', ni 'cerebralnost', ni navodni 'umetnički kvalitet'. u post-rocku (i to je uslov sine qua non) pronalazim delimično, aproksimirano ostvarenje svoje najveće želje u muzici - da neke melodije traju zauvek. kada čovek nabasa na takvu, mora prepoznati neophodnost njenog večitog ponavljanja. to dovodi pop muziku do paroksizma, i istovremeno je jalova potraga za večnošću i neiscrpnom lepotom; i krajnja instanca i njeno negiranje.

u svemu tome eits imaju svoju ulogu. ali su samo svratili. pa pale.
prvo slušanje - both thumbs down.

schizo skice

///DEFCON3///

od sinoć stvari stoje ovako: ako bi mi neko zavrteo točkić na ipodu, našao bi među raznim, manje-više polusvarljivim, stvarima i album soldatski bal plavog orkestra. ne znam kako definišete guilty pleasure. ukoliko me poznajete barem malo, pretpostavljam da bi vam odmah to palo na um. inače relativno pribran tip, istina povremeno sklon stranputicama, ali nikada tolikim... pa to mu je guilty pleasure! trt.

spreman sam da otvoreno, bez kajanja i krivice priznam – soldatski bal je epohalna ploča. sad, termin *epohalno* nije nužno ili izvorno vrednosno opredeljen ka pozitivnoj strani skale. ukoliko teramo stvari do tzv. krajnjih instanci, epohalno je nešto što obelažava epohu. od nje i toga kako je doživljavamo, zavisi i naše vrednovanje epohalnog.

moje prvo novovekovno preslušavanje ovog albuma bilo je, priznajem, blago razočaravajuće. njegova mentalna slika u mom nepouzdanom i tendenciozno varljivom pamćenju popila je sinoć par šamara. ali se pridigla nakon njih. očekivano, desilo se to na istim mestima koja su i učinila da soldatski bal pamtim kao veliku stvar.

dobro, suada se ne komentariše. u suadu se ne dira. suada je negdje drugdje. gujo, vrati se je prvi ozbiljan upper i jedna od pesama koje zvuče bolje nego onda, 1985. odlazi nam raja je šizofreni spoj problematičnih, šatro-mračnih strofa i moćnog refrena koji se oslanja na rif koji to nije i adolescentsku samouverenost glasa saše lošića. a ima i stihove "ako odem draga, ni popa ni hodžu"... goodbye teens je dovoljno informisani retro pop broj; parajlija je, meni vrlo draga, klasno svesna pesma ("dukati, dukati, nisu valjda dukati tebe meni oteli, ukrali?!"). kad mi kažeš paša je barbara ann po sarajevskom receptu. soldatski bal zatvara istoimeni, larger-than-life, mračno-čežnjivi komad. "hajde, hajde, skini se/sanjam te, devojčice"? ups. kada sam imao 11 godina, bilo je to previše za mene. jasno sam se sinoć prisetio tog osećaja.

nikada zaživeli pokret new partisans je možda bio šuplji gimmick kojim je plavi orkestar pokušao da napravi nekakvu barijeru prema new primitivesima, ali dve sumanute decenije kasnije deluje veoma intrigantno. sem otpora organizovanoj religiji (i bratsko-jedinstvene pesme stambol, pešta, bečlija, u kojoj se, btw, pominje i moj hometown, grad b. na severu), plavi orkestar će svoj drugi album nazvati smrt fašizmu. država i ideologija u kojima je to, možda, bilo redundantno su se tada već opasno primicale ambisu. danas? šta da kažem sem – smrt fašizmu.

i pored cheesy produkcije i često cheesy svirke, neki delovi soldatskog bala su i dalje vrlo uzbudljivi, odvažni i, najjednostavnije rečeno, dobri. naknadna pamet bi, dvadeset godina kasnije, mogla dosta da ga poboljša editovanjem, trimovanjem, fazoniranjem i nekolikim dobrim savetima.

kad smo već kod saveta i plavog orkestra:
1) legenda kaže da su plavci pre soldatskog bala otišli sarajevskom (i šire) guruu bregoviću po savet i mudru smernicu, a kako bi izrasli u pravi, dobar i važan bend. navodno ih je on uputio na ploče grupe foreigner! mwahahaaa...
2) savetujem vam da u nedelju, 10. decembra u 19:00 posetite centar za kulturnu dekontaminaciju, gde će u okviru projekta suspended adolescence biti održan razgovor na temu
plavi orkestar i druge priče, sarajevska pop-scena 1980-ih.
gost će biti, sada već proslavljeni, sarajevsko-američki pisac aleksandar hemon.
razgovor će voditi toma grujić i vlada tupanjac.

prilažem i dizajn koji sam, puna srca, napravio za tu prigodu.



///leak of the week #002///
disclaimer: ova rubrika ne mora i neće podrazumevati samo nove i još 'neizašle' stvari. geek of the week će, stoga, nabrajati šta je sve skidao sa neta i slušao.

> očigledno, među najvažnije stvari ove nedelje svrstavam back catalogue plavog orkestra. polako se skida, zvuk je opterećen izraženim pucketanjem ploče, šapke se zabacuju na potiljak...

> upravo sam dovršio d-load jedne užžžasno važne stvari – trostrukog cd izdanja a lifetime of temporary relief: 10 years of b-sides & rarities sastava low. [nota bene: neka je na čast onome ko mi je obećao ovo čudo, ima tome i-ha-haaj, što sam bezmalo 550 mega skidao sa prokletog rapidsharea. ipak, dobiće taj priliku da se iskupi onim dodatnim dvd-om sa spotovima i sl].
u ovaj odeljak spada i najlepša vest nedelje: low su u utorak odaslali newsletter u kojem se za 20. mart 2007. najavljuje izlazak njihovog novog albuma drums and guns. ponovo je producent superstar dave fridmann a izdavačka kuća sub pop.
da se upoznamo: ma kakav novi low uradak automatski odnosi titulu leak of the week.
mart 2007. bi trebalo da stigne za nedeljicu-dve. živio space-time discontinuum!

> clint mansell – the fountain ost
negde u komentarima sam već pominjao. nije ovo baš kao skor za requiem for a dream, kao što, rekao bih, ni film the fountain neće biti baš kao requiem, ali je vrlo dobro. za one kojima ne smeta kada ljudi one gitaraste stvari sviraju držeći ih kako se gitara ne drži, i stružu po njima snopovima konjskih dlaka (kronos quartet), i pri tome ne pevaju. stvari su donekle omekšali gostujući članovi sastava mogwai, koji pak one gitaraste stvari koriste upravo kako se gitaraste stvari koriste.

> the cure – the cure (2004)
ovo sam iskopao na tuđem računalu. ako mi se 2004. činila kao loša godina za pop muziku, sada mi je tek jasno koliki sam slepac bio. nisam mogao ni da slutim kako će nam biti dve godine potom. uzmimo, recimo, ovaj album. na momente besprekoran, a ti su momenti dovoljno brojni i učestali. bez otezanja opcrtava oko slušaoca polje prepoznavanja, razmene i empatije kakve se ne sećam u muzičkoj proizvodnji u poslednje vreme. i još nešto. na grupi the cure se 2004. ne čuju njihove godine, krckanje zglobova, otežali trbusi i posisana mudrost sveta. da je nama živa vanvremenska večita adolescencija i sve zbog čega smo počinjali i nastavljali da se bavimo muzikom.
the happiest night i knew!