tri (3) godine

leakovao je.

lutke - fontanela (ammonite records, 2007)

prvo osnovna napomena - mislim da svaki uradak n. jovanovića zadovoljava određenu grupu standarda koji čine da albumi sastava lutke i foto (joj, šta ako čovek ima još neki 'kreativni ventil' za koji nisam čuo?) ne mogu biti loši. dapače, svi su dobri. ali svi imaju mane. tako, ukoliko se ispostavi da pišem pre svega o nedostacima, imajte na umu prvi deo ovog iskaza.

i sad bi čovek očekivao da nakon ovolikog uvoda sledi nekakva opširna studija, analiza po principu pesma-po-pesma ili nešto slično. ali - trt. imam samo opšti utisak: fontanela je vrlo dobar album. ali nije savim po mom ukusu. na trenutke biva žrtvovan nenadovom sixties fetišu i postaje svojevrsna rekonstrukcija epohe, istina ne tako daleke i veoma značajne. problem je što mi kostimirana drama (ili rok opera po uzoru na the who?) nije baš omiljeni 'žanr'. pored ubedljivih pesama koje prizivaju the byrds, pominjane the who, the yardbirds, the beach boys i sunshine poppere, ili the small faces, ima i nekoliko (za mene) neslušljivih komada.

+ tekstovi su slabi, kao na brzinu nabacani, nemarno sabijeni u muzički okvir (omiljena mi praxa budženja više slogova no što može da stane. mljac!). no dobro, ima ljudi koji u pop pesmama slušaju pe svega, ili isključivo, muziku.

čitava bi ova priča govorila o prosečnom jovanovićevskom delu da nije poslednje stvari na albumu. nisi sam je prokleto velika pesma. to je nenad kakvog ga se sećam iz vremena ke putane, kada je hodao ukorak sa (ostrvskim muzičkim) vremenom, ne libeći se da mu pesme liče na ovo ili ono, ali ni da pokažu vrlo zdrav set zuba jednog velikog talenta kakvi su ovde retki. nisi sam je, neko će reći, bloc party za domaću indie publiku. ne bi bilo loše napomenuti i - bloc party na početničkom vrhuncu snage, a ne ovaj današnji, ta pokunjena, izbledela grupa građana koja će se radije kriti iza nekakvih kao-avangardističkih pop-razgrađujućih referenci nego da prizna da se istrošila.

i još nešto - nisi sam ima i taj falset draga senića koji čini da na cca. četiri minuta zaboravimo svo ono pojanje i četničko zapomaganje njegovih qrvi, i prisetimo se 'srećnih' dana njihove pesme pomozite, kada smo još naivno verovali da nas veže zajednička antifašistička ideja. pored ljubavi za the smiths, naravno.

ako ni zbog čega drugog, nisi sam je dovoljan razlog da otrčite do prodavnice po svoj primerak fontanele. retko nas u domaćoj muzici neko učini ponosnima. ne u patriotskom smislu, naravno. više, nekako, ponosnima na to što smo večiti indie sanjari.