warren ellis owns my ass

ionako sam želeo da pomenem warrena ellisa, poznatog strip scenaristu + od ove godine i romanopisca, jednog od najbistrijih i najbrutalnije najduhovitijih živih ljudi za koje znam. istina, to pominjanje je bilo zamišljeno u sasvim drugačijem svojstvu, ali plan mi se promenio u nedelju, kada je objavljen novi prilog njegovoj kolumni the sunday hangover with warren ellis na sajtu suicidegirls. nešto kasnije sam se zatekao kako prevodim tekst koji sam tamo pročitao. možda on nije ispoliran, svakako je lejmerski/odveć slobodno posrpskohrvaćen, sigurno dispergovan (u nedeljnom mamurluku). ali, istovremeno, u svojoj fragmentarnosti, skokovitosti i tipično zaluđeničkoj (geekovskoj, ne bilo prećutano) odanosti tajnim vezama tajnih istorija (pop) kulture - čaroban.

Bum. Bum-bum. Paf.

1950. Otac Phila Spectora se ubija iz pištolja.

1963, a Larry Levine pokušava da ubaci mikrofon RCA Ribbon u bas bubanj Hala Blainea jer Phil Spector nikako da začepi povodom jebenog zvuka bubnja, a Larry Levine ne može da spreči zvuk bubnja da se rasipa jer, za ime boga, 1963. je godina i još uvek ne postoje digitalizatori ni filteri, nijedna od tih prokletih naprava. Tako, on pokušava da smesti taj prastari, prelepi mikrofon u bubanj da bi, kada Hal Blaine krene da lupa uvod u "Be My Baby" grupe Ronettes, on proizveo bum, bum-bum. Paf.

Brian Wilson kasnije proglašava "Be My Baby" najvećom pop pesmom ikada napravljenom. Tvrdi se da je i dalje sluša svakog dana, kao svojevrsni auralni talisman. Wilson je svirao klavir na nekoliko Spectorovih sesija oko 1963, čak je napisao jednu pesmu za Ronettes.

2004: Kieron Gillen mi priča o toj pesmi koja se zove "You Are The Generation That Bought More Shoes And You Get What You Deserve", ali u Vankuveru sam i moja handheld naprava ne može da skine mp3, pa sedim u hotelskoj sobi i besnim dok plasečica iz burleske izvodi savitljive joga-stavove na mom balkonu. Gillen ume da vam osladi pesmu kao niko. Čuću je dve nedelje kasnije. I ona ide bum/bum-bum/paf. To je "Be My Baby" preoblikovana za rani XXI v. I već milion puta sam čuo taj motiv na bubnju - jer rođen sam pet godina nakon što je Larry Levine učinio da bubanj eksplodira oko starog trakastog mikrofona - i više se od njega ne možeš sakriti, ali čini mi se da ga sada prvi put stvarno slušam.

Negde postoji spisak svih pesama u kojima je maznut uvod "Be My Baby". Ukoliko ga ima, verovatno je on istorija zapadnog sveta od 1963. naovamo.

1979, a Tony Wilson ludi jer producent Martin Hannet u gluvoj sobi drži Stephena Morrisa, koga je naterao da više puta ispočetka sastavi komplet bubnjeva. Studio neviđeno košta Wilsona, a nešto čudno se događa. Kablovi ne idu do miks pulta. Kablovi vode sprat niže, do prokletog toaleta, gde zvučnik stoji na dasci šolje, a mikrofon je uperen u njega; kablovi tog mikrofona vode natrag, do digitalizatora pričvršćenog za miks pult, i kada Morris udari bubanj, zvuk koji se čuje sa pulta lišen je svake ljudskosti i sunčevog sjaja. To je zvuk mrtvih. Bum. Bum. Bum. Dok se sasvim ne utiša. Bum. Bum. Bum.

1967: Wilson doživljava težak slom, tokom kojeg tvrdi da mu Phil Spector telepatski krade ideje, i naziva Spectora "Gangsterom uma".

Peter Hook o Martinu Hannetu: "Bernard i ja smo bili vrlo obični, a on je bio, kao, sa druge planete."

1963, a Lee Harvey Oswald opaljuje tri komada iz Skladišta knjiga. Bum, bum-bum.

1988, Shaun Ryder o Martinu Hannetu: "Njega ekser sredi! Kad smo snimali Hallelujah, davali smo mu dva komada dnevno. U vreme kad su bili dvajspet funti komad, kapiraš. Al' vredelo je, jer je samo ponavljao: 'Ništa ne osećam, ali sam u jebano dobrom mentalnom stanju.'"

2003: Bum. Mislim da odjekuje holom Alhambre, vile Phila Spectora. Bum. Bum-bum. Fotografija pištolja leži pored stopala Lane Clarkson. Konačni udarac bubnja nakon praska koji odzvanja.

1991: Martin Hannett, naduvan kao balon od pića i nasumične upotrebe droga, umire u svojoj stolici od srčanog udara u 42. godini. Bum. Bum. Bum. Zvuk se postepeno utapa u tišini.

šuga!

odlučio sam da se prepoznam kao tagovan od strane voljene popkitchen te prilažem sliku kaosa na mom desktopu (koja reč prosto vuče u digresiju o tome kako mi je dosta tih metafora u koje su nas dizajneri operativnih sistema i softvera uopšte, čini se, zauvek uterali).


s druge strane, desktop u windowsima mi je zatrpan kao i desktop u tzv. realnosti. naročito na poslu. značajna razlika je što se u centru univerzuma ploče mog radnog stola ne nalaze the sopranos, već naprava koja gura taj windows. kliknite na sliku da biste u pravoj veličini videli čudesa koja nose imena poput: how indie rock lost its soul, macbook_pro (što se većini korisnika windows platforme i pc računara snilo...), 10 years of labrador (muzička izdavačka kuća iz švedske, a ne poluostrvo u kanadi, niti istoimena pseća rasa), tony wilson dies; kao i hrpu dokaznog materijala u budućem antipiratskom procesu protiv mene.

dezoksiribonukleinska kiselina

da ne bude posle da vam niko nije javio.
pošto ste navratili, mogu i da vas indoktriniram: oni su najbolji domaći bend, po sistemu oni pa niko, niko, niko, niko, pa prestaje da bude važno ko, pa superstudio ;)
ta doktrina još kaže da na koncertima zvuče neverovatno, toliko da još nije otkrivena tehnologija koja bi uspela da to čudo zabeleži na snimku. kako dolazi od jednog zadrtog ljubitelja albuma namrtvo, taj iskaz dobija dodatni moment (sile).
i još: da ne bude da sam naskroz uzalud oblikovao plakat za događaj o kojem uporno odbijam da govorim, neka barem zamračuje superstudio blog. klik za uvećanje. vidimo se tamo i tada.