38.4

shvatite me. ovo je moralo sačekati.
nisam siguran da je bilo neophodno da se dovedem u stanje potpune malaksalosti, teškog disanja i temperature povišene do srednje tridesetosmice na tridesetdevetku. ali, dođavola, mogu od toga da napravim i tezu.

kako definisati savršeni pop-muzički trenutak? imam tog dobrog prijatelja koji je još od početka devedesetih u potrazi za novim izvorom senzacije koju je kod njega izazivalo tadašnje slušanje albuma psychocandy. on je opisuje kao blago povišenu temperaturu, tridesetsedam sa dva (može i izjutra). 'ona najgora', tako je zovu ljudi koji su studirali u doba please, please me, i stariji. dakle - za m. to je dosta precizna definicija pop savršenstva. muzika koja vas okruži i učini da plutate u tek malo lelujavom prostor-vremenu. gde možda nije sve baš potaman. gde ima mesta i za nelagodu. gde zvuk ne prašta.

u subotu 22. marta 2008. u drugom novom klubu skc-a grupa eva braun održala je najbolji koncert u karijeri. stajati tamo, u prvom redu, i s nevericom posmatrati i pažljivo slušati šta se događa bilo je ravno neposrednom izlaganju žarištu nekakve virusne zaraze. kao da sam se probudio u sasvim praznom beogradu 28 dana kasnije. umesto bolesti pod kolokvijalnim imenom rage/bes (za one kojima pop hiperlinkovanje ne ide: 28 days later, danny boyle, 2002), tamo je i tada kroz publiku prenošena jedna druga, dugo čekana i teškom mukom zaboravljana pošast - osećajnost. autentična osećajnost pop pesme.

žmarci, uverenje da ne stojim sasvim čvrsto na nogama, izmenjen doživljaj protoka vremena - rekao bi čovek da sam u stanju povišene temperature. svi simptomi su bili prisutni. i nekako (empatički?), širili su se punom salom dnk. kada se razbolim nemam želju da budem okružen ljudima. u subotu mi je zbog temeljno popunjenog kluba bilo milo, i taj je podatak razvejavao utisak da se radi o bolesti. bilo je, kao što je u uvodu i sugerisano, prostora i za nelagodu.

tom je neprijatnom osećanju izvor u napravdi i nepoverenju s kojim se sastav eva braun uvek nanovo susreće. osim što je oduvek/zauvek kritikovana sa pozicija prezira prema muzičkoj harmoniji i one gde čuče samokrunisani arbitri autentičnosti/ispravnosti, eva braun je -- dvanaest godina nakon trenutka kada je objavljen njihov magnum opus album pop music -- dočekala da je ovdašnje izdavačke kuće/menadžeri/medijski autokrati šutiraju od vrata do vrata poput suvišnog tereta. projekat ponovnog izdavanja pop musica trajao je više od dve godine, za koje vreme je sa gnušanjem dobacivan iz ruke u ruku. vruć kamen? upravo suprotno - sve su procene (sasvim neinformisane, iz stomaka i bahate) govorile da se radi o nečemu odavno mrtvom. i neprijatno hladnom.

izdavačka kuća b92, koja se na kraju smilovala nad, khm, svojim čedom koje ju je činilo toliko ponosnom back in the day, doživela je pravo iznenađenje kada se pokazalo da su ovdašnji slušaoci izgladneli za pop musicom. bez obzira/upravo zbog toga što je prošlo toliko godina. prvobitni simbolični tiraž (podelimo to retkim nesrećnicima koje to još zanima, pa razlaz) je pokupovan. pa se štampao novi. koncert povodom izlaska remasterovanog albuma sa bonusima premeštan je u sve veće prostore. u pričama o underdogovima, o herojima koji to nisu, to je mesto njihove pobede. istovremeno, to je mesto poraza jedne arogantne politike, barem nakratko. retki su oni koji su odoleli da tumače evu braun kao provincijsku/provincijalnu pojavu. ali ih je svakako dovoljno da prepune šipražje, nakrcaju dnk, hej, nije šala, možda ni velika sala studentskog kulturnog centra ne bi bila dovoljna.

a pop music? desetak dana pred koncert sam ga ponovo pustio. utisak je... različit od onoga koji sam isklesao u kamenu 1995. godine. ima na njemu pesama koje su i danas odlične, na drugima se vide neželjeni tragovi starenja. a neke su sasvim vanvremenske. na tim mestima pop musica vrebaju simptomi povišene temperature, uz onaj najmanje očekivan - zamućen pogled. u kulturi koja je dobro uvežbala da veliča ne(do)zrelost, aljkavost, polupismenost i opšti nedostatak ambicije, pop music ostaje kao jedan od veoma retkih i smelih materijalnih dokaza o postojanju nečega boljeg. sada mi zvuči sasvim neverovatno da se četvoro ovdašnjih dvadesetpetogodišnjaka skupi i napravi išta slično. mnogo smo izgovora za odloženo sazrevanje izmislili usput.

i još nešto - samo za one koji bi da banalizuju i svedu koncert eve braun na puko iživljavanje nostalgije - bilo mi je teško kada su zasvirali pesmu već viđeno. jer sam se, kao u bunilu pod visokom temperaturom, na čas obreo u istoj fotelji u kojoj sam sedeo 1991 (?) i slušao kako je njih četvorica sviraju po prvi put. ako ćemo već o iskustvima od kojih se muti pogled...

sinoć sam u šipražju, upravo na mestu za šankom koje će jednom ponosno nositi pločicu sa njegovim imenom, sreo t. i potvrdio mi je da smo nedelju dana ranije prisustvovali velikoj stvari. nedelju dana, a temperatura još traje...

vest je super

svi na kioske! danas (utorak, 04/03/08) izlazi huper (!) #436. ili - ukoliko računate vreme od trenutka kada je a@superstudio preuzeo ulogu art direktora/dizajnera u tom napaćenom časopisu koji reputaciju iz devedesetih vuče poput bukagija, ali je na dobrom putu da postane najrelevantniji aktuelni domaći pop magazin - huper #001 ;) prepoznaćete ga po nedostatku zaglavlja. prepoznaćete ga po znaku koji će vam reći: bolnica? hotel? hidrant? prepoznaćete ga po naslovnoj strani čija je stilska udica u žanru erotskog magazina od pre npr. 35 godina (da bi stvar bila sumanutija, na njoj je amy winehouse). prepoznaćete ga po spisku saradnika - đolović, vujanović-freedom, oltvanji, vojnov, petrović, bilbija, uzelac, lakićević, milovanović... prepoznaćete ga i po tome što ćete kopati po novčaniku i džepovima ne biste li pronašli još tu jednu novčanicu. cena je 109 (?!) dinara.

some jitterbug. some pop.

[...] anyway, i kept standing next to that crazy cannon, looking down at the game and freezing my ass off. only, i wasn't watching the game too much. what i was really hanging around for, i was trying to feel some kind of a good-by. i mean i've left schools and places i didn't even know i was leaving them. i hate that. i don't care if it's a sad good-by or a bad good-by, but when i leave a place i like to *know* i'm leaving it. if you don't, you feel even worse.

i! pub brod
29. novembra 36, beograd
sreda, 05/03/08
20/00-02/00

holden caulfield/a@superstudio

some jitterbug. some pop. you'll know when you leave.