Thursday, October 19, 2006

we made the movies bad

[dijalog između lorelai i christophera na početku sveže (7x04) epizode gilmore girls, as transcribed by yers truleh. all typoz, misspellingz 'n' shit... ignore it. ovako se televizija, sa pravom, ruga savremenom filmu:]

L: let me bottom-line it for you: snakes are gross. snakes are scary and slithery and do you know where snakes do not belong?
C: on a plane?
L: they do not belong on a plane!
C: it's not an ideal situation.
L: they do not belong anywhere except in cages, stuck in safes, buried deep, deep underground. i hate snakes!
C: so i'm gathering.
L: with their gross no legged bodies and their scaly, scaly skin and their wiggling and their hissing...
C: ok, lor, i respect your very valid feelings about snakes.
L: thank you.
C: but i have to say, we were fairly warned.
L: no! no! a movie should not just be its title! driving miss daisy does not all take place in the car! dances with wolves wasn't one long wolf dance! but this was nothing but snakes, snakes, relentless snakes, snakes on a plane, snakes, snakes, snakes on a plane!
C: this was our fifth bad movie in a row. it's gotta be some kinda record!
L: we've gotta face facts. movies have gotten bad.
C: unless it's our fault.
L: what?! no! we didn't make the bad movies.
C: no, we made the movies bad. think about it. we are the common factor.
L: oooooh!
C: all the movies - very different. different genres, different languages even.
L: [gasp]
C: we saw them in different theatres at different times. what do they all have in common?
L: they were all seen by us. WOW!
C: huh?
L: we can never see casablanca together. i mean, i'm very sorry. i don't care how much i love it, but i will not be responsible for ruining casablanca.

Saturday, October 14, 2006

walk with me

ovih dana nema velikih, monolitnih tema. ali fragmenti pljušte. tako ću ih i pobrojati, usput, kao što se kod aarona sorkina (opet taj! i biće ga još) razgovori vode u hodu, najčešće između kancelarija.
walk with me...

1) aaron sorkin (heheheeee)
već sam pisao i otpisivao na forumima i komentarisao po blogovima (pa tako i ovom našem) o ovom izvanrednom scenaristi, i njegovoj novoj tv seriji studio 60 on the sunset strip. ko je gledao, makar i nasumice i/ili vrlo malo, njegov najpoznatiji uradak the west wing, zna šta može da očekuje. kompresiju, mnogo teksta u jedinici vremena, pomenuti običaj da se hoda i razgovara (među fanovima poznat kao pedeconferencing), krajnje liberalni rakurs (i sukob/sprdnju sa hrišćanskom desnicom, konzervativcima, national rifle association...), i spisateljsko umeće da nas dovede u stanje ushićenja. i to one vrste koju pisac i filmski kritičar kim newman u svom tekstu you know when you're watching a 1990s film when... navodi kao jednu od diferentia specifica te kinematografske epohe - tom cruise signals victory by punching the air and going 'yeah!'. ali, ovde to ne rade junaci sorkinovih scenarija, već ja, dok gledam neku od njegovih serija.
studio 60 se odigrava na, iza i oko scene televizijske emisije nalik na saturday night live. šta više da kažem? ima li boljeg ambijenta za sorkinove raspričane junake da se zapliću u lične, političke, spisateljske, zabavljačke, kakve sve ne, kučine? što se mene tiče - ne baš. i radujem se svakom kadru gde matthew perry, konačno, pokazuje koliko je nepravedno bio poslat na gomilu typecastovanih glumaca. on i bradley whitford imaju potencijala za savršen buddy kombo.
još sam i genijalno zamislio da, u omraženom ritmu 'jednom nedeljno', pauze između epizoda (super)studija 60 popunjavam - west wingom. mwahahaaaa! a stigao mi je i sports night.
sorkin geekdom, here we come!

2) grant lee: a) buffalo; b) phillips
i do ovog fragmenta smo došli zahvaljujući televizijskim serijama. u ovom slučaju - gilmore girls. ko je gledao, zna da se kao gradski (varoški?) trubadur u njoj redovno pojavljuje čovek imenom grant lee phillips. ako je to znanje praćeno i relativno dobrom pažnjom i istančanim ukusom tokom devedesetih, ne mora se dodatno objašnjavati.
svojevrsni je konsenzus da je phillips jedan od najboljih muzičkih autora u americi u poslednjih petnaestak godina. taj, pre svega kritičarski, stav nije koincidirao sa masovnim prihvatanjem kod publike. pred sam kraj ere seattle-je-centar-muzičkog-sveta, izvrsni prvi album njegovog sastava grant lee buffalo, fuzzy, nije imao prevelike šanse. ali je, uprkos tome, bio zapažen. nakon toga, bend je izdao još tri albuma, da bi pred kraj decenije grant lee phillips (ime koje, veoma prikladno, zahvata veoma širok potez dijalektičkih suprotnosti americane) započeo samostalnu karijeru, koja traje i danas.
ove godine je objavio album nineteeneighties, gde je obradio svoje omiljene pesme iz osamdesetih (tom cruise goin' yeah! and punchin' the air just the same), na potezu od pixies, preko the cure, new order i cavea, do smithsa. očigledno je da je u gg angažovan sa poštovanjem, na koje uzvraća kratkim, uživo odsviranim i otpevanim pasažima, samouvereno ilustrujući svoj veliki talenat. ovih dana sam sakupio čitav njegov back catalogue i... uživam.

još dve čudesne muzičke činjenice vezane za seriju gilmore girls:
- u finalu šeste sezone, u gradiću stars hollow se, zahvaljujući uspehu koji lokalni trubadur (phillips) nešto ranije postigne, skupi tušta i tma uličnih svirača. među njima i sonic youth (zapravo thurston moore, kim gordon i njihova kćer coco!) i, ono što je u toj epizodi najlepše, yo la tengo. tih dvadesetak sekundi videa bi se u vhs uslovima izlizalo od ponavljanja...
- u bendu hep alien (gde bubanj lupa roryna prijateljica lane) gitaru svira... drumrollllllllll... sebastian bach. skid row! maaaaaan!!! hair metal! yeah! [punches the air]

a3) anheli 3
prijatelj scenarista me je pozvao na premijeru filma a3 - r'n'r uzvraća udarac. to je retka zgoda u mom životu. nakon ove prilike sam još čvršći u rešenosti da tako ostane i ubuduće. gužva, promoterke svega und svačega (od krem sira do goriva za sus motore), wannabe sistem zvezda, džet seta i pratećih, podjednako neostvarenih, njegovih manifestacija. i, na kraju,domaći film.
sreća za a3 je što postoji, sećate se, a2. u toj, ne baš bog zna kakvoj, konkurenciji, ovo deluje skoro kao film, i samim tim je veliki korak unapred u okvirima posrnule serije.
ne mogu sada da pišem nekakvu koherentnu (amatersku) kritiku, te ću, u skladu sa već uspostavljenim modelom, nabacivati crtice:

a) r'n'r uzvraća udarac? yeah, right. pa ipak, pop muzika u ovom filmu je vrlo dobra.. pojedini komadi koje potpisuje igor perović (da, da, iz *onog* pozerskog macho benda) su, na žalost, među boljim pop-glazbenim proizvodima kod nas ove godine. [*nažalost* ovde stoji iz relativno lako dokučivog razloga. domaća pop muzika mora da je u debelom bedaku kada tendenciozno prijemčivi brojevi primenjeni u filmu srđana dragojevića und co. igraju za titulu. dobro, ostalo je još malo do kraja 2006];
b) seka aleksić (and her boobz) u nekoliko navrata prikazuje više glumačkog dara od z. cvijanovića. tom čoveku je ono-nešto-mile pojelo i mozak i talenat;
c) product placement je u a3 manje konzistentan, ali ga je teže podneti nego u prethodnom filmu. maxi, citroen, imlek i ostali bez većeg napora iz kadra istiskuju filmske likove, filmsku radnju i filmsko dostojanstvo;
d) reditelj i direktor fotografije su učinili da se često tokom filma vidi koliko je kratko promišljan i kako je... domaći. + povremeni demaskirajući efekat digitalnog videa je u suprotnosti sa, očito, 'fensi' namerom;
e) jebeš 'rokera' koji sanja o *novom* telecasteru.
telecaster je, kako to već biva sa gitarama, kano vino. aj' što to ne zna onaj dragojević, ali vojnovu nije oprošteno...
s jedne strane - šalim se. ali, heheheee, postoji i ta druga strana.
pomenuta želja jednog od protagonista a3 za novim t-casterom je neka vrsta sublimiranih zabluda ovog filma. to jest, ako je namera a3 da, uz navodno nezgodan spin, rokenrol (štagod) pošalje u polje široke publike, dakle one koja bi radije gledala film u kojem bi seka aleksić bila centralno muzičko i erotsko žarište. ne govorim ovo sa kultur-rasističke pozicije. dapače.
samoproklamovana 'subverzija' (a kroz vraćanje starog - r'n'r-a, hej!, i to u obličju iz dragojevićevih osamdesetih) ovog filma nije ni od kakvog uticaja. na sreću.
f) dijalektike radi... u filmu prikazana, relativno bezbolna, međusobna zamenjivost pop predstavnika 'prve' i 'druge', sprda se sa mitom o dve srbije. ne tvrdim da postoji jedna, ili da srbija uopšte postoji, as a matter of fact. samo tvrdim da je ta sprdnja fenomenološki ispravnija, intelektualno poštenija i pop-kulturno načitanija od nekih teza ivane kronje i sl.
g) nego, ko me je, uopšte, zvao na film koji je napisao par antikomunista? hmpf.

SF-SN!

Thursday, October 05, 2006

premetačina und ino

nisam sad nešto jako pametan, al mi se čini da sam primetio stvari koje nisam primetio.
nekako imam utisak da ljudi previše polažu na premetačine, permutacije, kombinacije i rekombinacije; rečju - igre rečima su ouverrejtid. i ne bi to mnogo ni smetalo da nije previše tih stvari koje su same sebi svrha i koje ne pokušavaju da kažu ništa novo, ništa drugo, ništa dovoljno bitno da bi opravdalo premetačinu kao sredstvo dobijanja "novog" značenja.
e sad, o čemu ja to, zapravo?
o buđanju proleća, o pozerištu, o jedenju ti maltera, o best of kompilaciji alice cooper-a koja se zove the beast, o nekom tamo bendu koji je izdao album hairway to steven; fill in the blanks, ljudi, garant svaki iole živući čovek na planeti zna barem jedno nešto što je pretrpelo slovosledoredni preraspored / u/pre/iz - metačinu u naslovu.

i to (ovo je sad krava koja mi je stala na nogu) bez ikakvog očiglednog razloga uatsouevr.

tek tako. aut ov d blu. da bismo se pokazali kako umemo da smislimo nešto "novo", intrigantno, da povežemo "staru" i "novu" reč jednorečjem, da budemo semantički široki u što većoj alfanumeričkoj uskosti, da budemo veći lakonci od njih samih.

rezultat, barem u slučaju moje malenkosti, je neizostavna rezignacija, zaključak da je sama forma zapravo jedini sadržaj, neutaživa želja da sočinjenije koje se tako naziva NE degustiram. ni blizu da mu priđem. bez ulaska u moj univerzum ako je ikako moguće, molim, hvala. turbo ignore.

iz ovog rezultata sledi, naravno, ispravan zaključak kako NI ZERU svega navedenog i inog sličnog konzumirao nisam. možda na žalost. možda na sreću. na sreću, nikad neću saznati.

i
nužno dugujem jedno veliko izvinjenje ljudima o čijem sam se pregalaštvu direktno ili indirektno negativno izrazio ne udostojivši ga čak ni privjua, što bi bio minimum pristojnosti. prema svima.
a meni je, pride, onako patetično-dečije-iskreno, žao što nisam.

odbiše me naslovima.

Monday, October 02, 2006

zbogom, školo, nisam te ni vol'o ///installment #2///

[tekst koji sledi sadrži, ranije obećane, seksualne aluzije, polutvrdo kuvani rečnik i nemilosrdno realistične prizore nasilja. on odražava isključivo stavove autora. to nisu, nužno, i stavovi kolektiva superstudio. ovo je drugi od dva teksta posvećena događaju rock 'n' roll škola]

4) elektrobuda
veteranski bend koji u zagrebu, kao zbornom mestu, traži sredokraću između čakovca, rijeke, ljubljane i tog istog, je li, zagreba. tako su, naime, raspršeni njegovi članovi. ko je pratio (ja nisam), prepoznaće ih kao ljude koji su nekada svirali u majkama, kojotima te belfast foodu.
no, dosta geografije i recentne pop-glazbene historije. elektrobuda (tada na tašu, priznajem, prekrštavan u očigledne pežorativne varijacije, poigrajte se abecedom...) svira southern rock. prašnjavi, redundantni rhawk'n'roll. nešto kao black crowes. ali lišen uspješnice (tako se, naime, na hrvatskom kaže hit) kakva je bila remedy. i razdrljenih šarenih košulja, još šarenijih marama, bujnih gospel crnkinja, čitavog tog polusvesnog i jedva dovoljno dekadentnog 'šarma' retrogardizma. dosadno, da ne kažem.
mnogo bi mi zanimljivije bilo da sada pišem o tome kako mi je, u recenziji koncerta velikog prezira i paor of love u zrenjaninu jula 2005, lektor popboksa onomad ispravio sintagmu rhawk'n'roll (a upotrebljenu da opiše jedno od stremljenja tog drugog sastava)?! jedva sam dočekao priliku da je upotrebim ponovo!

5) veliki prezir
sad mi je već stvarno dosta da ističem koliko je to dobar bend. i kada su, u sopstvenim merilima i sistemu referencije, prosečni - bolji su od većine 'ostatka sveta'. ali su osuđeni na večiti underdog status. ovde gde nikada ništa ne sazri, naraste i izbori potvrdu. besneo sam zbog toga, slušajući prezire kako konačno uzimaju razmeru koja im pripada, kako na velikom, ozbiljnom ozvučenju sviraju čvršće nego ikada (ne računajući jedan kamerni koncert u gradu b, na severu), i to na stadionu?!
i... okrenem se i pogledam u malobrojnu publiku. i znam da oni tu 'razmeru' nisu uzeli, nego im je, sa sve elektrowhateverima i ostalima, donirana za ovu priliku. i ponosan sam na njih. na najbolje underdogove koje znam.

6) obojeni program
do pesme kad se neko nečem dobrom nada, obojene sam doživljavao kao bend nečijeg tuđeg odrastanja, koje je trajalo paralelno sa mojim. ta stvar je, za mene, ostala manje-više usamljena supernova njihove pesmarice. ne koristim tu reč slučajno - večito starmali kebra svoju konzistentnu (za one koji vole) ili aman-dosta-više-istu-pa-istu (za one druge) 'poetiku' isporučuje držeći svesku u ruci?! jer... on je... pesnik. ne služi mu ona kao podsetnik, ona je simbolički znak koji ga odvaja od onolikih pevača po onolikim bendovima. kao da nas podseća: pesme obojenog su tekst, su literatura. ali pomalo drugačija od one koju je u knjiškom obliku kebra već opredmetio. otud sveska. a ne knjiga.
set im je bio dobrano popunjen starim pesmama, i u nekoliko trenutaka sam se uhvatio u besprizornom pevušenju. ali, bilo je to tuđe pevušenje. micao sam usnama prisećajući se pokreta tuđih usana koje prate kebrin glas sa ploče. dok smo istovremeno odrastali.
i, da, trademark zvuk doboša koji podseća na metalnu kantu je i dalje tu. nema razloga za brigu, raziđite se u miru...

7) jarboli

to je onaj, kako sami njegovi članovi ironično umeju istaći, zauvek mladi i perspektivni beogradski sastav. što reče jedan moj poznanik: kada bi prodavali ploča koliko je unosa na temama koje su im posvećene na internet forumima, bili bi platinasti bend. ja ne učestvujem u tim 'raspravama' punim panegirika, ali uporno kupujem njihove albume. i uvek sam polovično zadovoljan. u slučaju suvišne slobode bio sam nagrađen i daleko više od toga.
ali, u osnovi, jarboli i ja stojimo na različitim stranama jedne razdelne linije. u mom rečniku pop je afirmativna reč. oni, u najboljem slučaju, deluju neodlučno. najbolji su kada se ozbiljno, nadahnuto i iskreno bave upravo pop muzikom. najlošiji su kada simuliraju dert provincijskih kafana. ne sviđaju mi se kada su prog/kraut/dosadni. kada su buđanje proleća. sada su to.
i tako, svirali i jarboli...

8) neno belan & fiumens
da prvo istaknem jednu činjenicu - mislim da je neno belan jedan od najboljih autora koga je jugoslovenski pop prostor imao.
prvi njegov post-sfrj koncert u beogradu, onaj u domu omladine, na valentinovo 2003. godine, bio je čaroban. iako je svirao nove pesme (brrrrr). iako je sve brže brojeve đavola svirao kao ska (über-brrrrr). jednostavno, nagomilana čežnja za tim pesmama u izvođenju tog čoveka (i pratećeg benda) učinila je da to (p)ostane jedan od onih događaja po kojima se ljudi koji su u njemu učestvovali međusobno prepoznaju. kao i oni koji su ga propustili.
svaka sledeća prilika za susret sa belanom (i pratećim bendom) podrazumevala je sve nepovoljniji odnos užitka i frustracije zbog novih pesama (brrrrr) i, naročito, te ska (über-brrrrr) sprdnje sa sopstvenim genijem. do septembra 2006. nakupilo se u meni već dosta zebnje (koja začas preraste u gnev) zbog tog vrlo pogrešnog, a uvek istog i sada već dosadnog, ugla iz kojeg belan pokušava da dodatno 'ozabavi' svoju ionako svesno i svrsishodno zabavnu muziku.
zebnja je na tašu te večeri došla u dodir sa: 1) iritantnom istinom i b) katalizatorom, i - prešla u stanje gneva.
set lista se, valjda primereno ovoj 'edukativnoj' prigodi, većinom sastojala od oldskool r'n'r stvari đavola. a onda, u refrenima, malo ska! kontraritam, opa-cupa... grrrrrrrrr!
samo dani ljubavi su izvadili stvar. onoliko koliko je jedno remek-delo pop muzike to u stanju.

9) partibrejkers
šta tu ima da se piše? propovednički r'n'r/r'n'b (ne mešati sa današnjim poimanjem žanrovske odrednice) za ciljnu grupu politikinog zabavnika. onih koji inkliniraju donjem delu skale (7 godina), a kojima je, nominalno, bio namenjen ovaj događaj, bilo je daleko manje nego onih drugih (will you still feed me when i'm 77?). što je, naravno, u redu.
kako nisam naročiti obožavalac... eto - kad ti treba reč kojoj je osnova bog, a u slučaju zorana kostića caneta & his 'brejkers će ti svakako zatrebati - nađeš je... dakle, kako nisam naročiti obožavalac čitavog tog štiha, pošao sam kući.

sad zamišljam kako me je na počinak otpratilo sve tiše zapomaganje: marijou, maejko božžžijae, da li veidiš šta rahmhm shm thmhmhm hmhmhmmm. verovatno nije bilo tako.

* * *
rezime:
1) časovi do velikog odmora: zabavni, hvataju se beleške, pazi se čak i u magarećim klupama.
2) časovi nakon velikog odmora: dosadni. bez izneneđenja. ako ih je i bilo, nisu mi se svidela.
3) već smo se dogovorili, horkeškart (i repetitor, pride) je došao niotkuda i ukrao šou. pitanje je bilo - od koga?
4) odgovor: pre svega - od belana. on je čovek koji uporno prekraja svoj format zvezde, ali tako da ispadne manji, tanji, beznačajniji.

* * *


hoće li, više, to zvono?
[nakon zvona: istrčava se iz zgrade, kidaju se stranice iz udžbenika, spaljuju sveske (na čelu sa onom kebrinom), nedugo uživa u mirisu sagorele hartije, i odlazi što dalje. zbogom, školo. nisam te ni vol'o.]