shvatite me. ovo je moralo sačekati.
nisam siguran da je bilo neophodno da se dovedem u stanje potpune malaksalosti, teškog disanja i temperature povišene do srednje tridesetosmice na tridesetdevetku. ali, dođavola, mogu od toga da napravim i tezu.
kako definisati savršeni pop-muzički trenutak? imam tog dobrog prijatelja koji je još od početka devedesetih u potrazi za novim izvorom senzacije koju je kod njega izazivalo tadašnje slušanje albuma psychocandy. on je opisuje kao blago povišenu temperaturu, tridesetsedam sa dva (može i izjutra). 'ona najgora', tako je zovu ljudi koji su studirali u doba please, please me, i stariji. dakle - za m. to je dosta precizna definicija pop savršenstva. muzika koja vas okruži i učini da plutate u tek malo lelujavom prostor-vremenu. gde možda nije sve baš potaman. gde ima mesta i za nelagodu. gde zvuk ne prašta.
u subotu 22. marta 2008. u drugom novom klubu skc-a grupa eva braun održala je najbolji koncert u karijeri. stajati tamo, u prvom redu, i s nevericom posmatrati i pažljivo slušati šta se događa bilo je ravno neposrednom izlaganju žarištu nekakve virusne zaraze. kao da sam se probudio u sasvim praznom beogradu 28 dana kasnije. umesto bolesti pod kolokvijalnim imenom rage/bes (za one kojima pop hiperlinkovanje ne ide: 28 days later, danny boyle, 2002), tamo je i tada kroz publiku prenošena jedna druga, dugo čekana i teškom mukom zaboravljana pošast - osećajnost. autentična osećajnost pop pesme.
žmarci, uverenje da ne stojim sasvim čvrsto na nogama, izmenjen doživljaj protoka vremena - rekao bi čovek da sam u stanju povišene temperature. svi simptomi su bili prisutni. i nekako (empatički?), širili su se punom salom dnk. kada se razbolim nemam želju da budem okružen ljudima. u subotu mi je zbog temeljno popunjenog kluba bilo milo, i taj je podatak razvejavao utisak da se radi o bolesti. bilo je, kao što je u uvodu i sugerisano, prostora i za nelagodu.
tom je neprijatnom osećanju izvor u napravdi i nepoverenju s kojim se sastav eva braun uvek nanovo susreće. osim što je oduvek/zauvek kritikovana sa pozicija prezira prema muzičkoj harmoniji i one gde čuče samokrunisani arbitri autentičnosti/ispravnosti, eva braun je -- dvanaest godina nakon trenutka kada je objavljen njihov magnum opus album pop music -- dočekala da je ovdašnje izdavačke kuće/menadžeri/medijski autokrati šutiraju od vrata do vrata poput suvišnog tereta. projekat ponovnog izdavanja pop musica trajao je više od dve godine, za koje vreme je sa gnušanjem dobacivan iz ruke u ruku. vruć kamen? upravo suprotno - sve su procene (sasvim neinformisane, iz stomaka i bahate) govorile da se radi o nečemu odavno mrtvom. i neprijatno hladnom.
izdavačka kuća b92, koja se na kraju smilovala nad, khm, svojim čedom koje ju je činilo toliko ponosnom back in the day, doživela je pravo iznenađenje kada se pokazalo da su ovdašnji slušaoci izgladneli za pop musicom. bez obzira/upravo zbog toga što je prošlo toliko godina. prvobitni simbolični tiraž (podelimo to retkim nesrećnicima koje to još zanima, pa razlaz) je pokupovan. pa se štampao novi. koncert povodom izlaska remasterovanog albuma sa bonusima premeštan je u sve veće prostore. u pričama o underdogovima, o herojima koji to nisu, to je mesto njihove pobede. istovremeno, to je mesto poraza jedne arogantne politike, barem nakratko. retki su oni koji su odoleli da tumače evu braun kao provincijsku/provincijalnu pojavu. ali ih je svakako dovoljno da prepune šipražje, nakrcaju dnk, hej, nije šala, možda ni velika sala studentskog kulturnog centra ne bi bila dovoljna.
a pop music? desetak dana pred koncert sam ga ponovo pustio. utisak je... različit od onoga koji sam isklesao u kamenu 1995. godine. ima na njemu pesama koje su i danas odlične, na drugima se vide neželjeni tragovi starenja. a neke su sasvim vanvremenske. na tim mestima pop musica vrebaju simptomi povišene temperature, uz onaj najmanje očekivan - zamućen pogled. u kulturi koja je dobro uvežbala da veliča ne(do)zrelost, aljkavost, polupismenost i opšti nedostatak ambicije, pop music ostaje kao jedan od veoma retkih i smelih materijalnih dokaza o postojanju nečega boljeg. sada mi zvuči sasvim neverovatno da se četvoro ovdašnjih dvadesetpetogodišnjaka skupi i napravi išta slično. mnogo smo izgovora za odloženo sazrevanje izmislili usput.
i još nešto - samo za one koji bi da banalizuju i svedu koncert eve braun na puko iživljavanje nostalgije - bilo mi je teško kada su zasvirali pesmu već viđeno. jer sam se, kao u bunilu pod visokom temperaturom, na čas obreo u istoj fotelji u kojoj sam sedeo 1991 (?) i slušao kako je njih četvorica sviraju po prvi put. ako ćemo već o iskustvima od kojih se muti pogled...
sinoć sam u šipražju, upravo na mestu za šankom koje će jednom ponosno nositi pločicu sa njegovim imenom, sreo t. i potvrdio mi je da smo nedelju dana ranije prisustvovali velikoj stvari. nedelju dana, a temperatura još traje...
7 comments:
žao mi je što nemam više vremena sada, ne suzdržavam se ponajbolje; biće polovično.
nema osvrta na osvrte sa koncerta. izvješća koja su se mogla iskopati po netu i vaskolikim inim publikacijama su, blago rečeno, po mojemu skromnome mnijeniju, neprimerena prigodi. naime, ponovo radi bioskop, mislio sam da je o tome ovde reč, a ne o tehnici koja je u tom našem milom i dragom bioskopu sad nešto kao instalirana. zaista me nije briga koliko je svirka bila tačna, precizna, falična ili falšična; isto tako mi nikako nije jasan izraz 'masterizovan album' koji je, ako me sećanje dobro služi, našao svoje mesto u uvodnom delu prikaza koncerta jednog našeg prikazatelja u jednoj našoj publikaciji (možda mi neće biti mrsko da pronađem ime, prezime i ime publikacije ukoliko vi to budete tražili). da li je skladatelj ove zlomisli hotimice aludirao ili je pak nedovoljno izobražen? voleo bih da je ovo prvo; ipak je zgodnije imati pakosnu kritiku od neuke. puku ćemo da oprostimo.
istorija se dogodila, a šta su naši vajni izveštači primetili? da je bilo zagušljivo, da se tehnički baš i nisu pokazali, da je divljan gostovao, ovo ono... ljudi moji, pa da li je teško bilo primetiti: eva braun ponovo postoji! mislio sam da se o tome ovde radi; da je album ponovno masterovan i svirka povodom reizdanja održana samo kao objava ponovnog rada benda. ne znam kako, ali očigledno je to mnogima promaklo. ili je moja malenkost u krivu?
nekako me čikaju da se osetim prozvanim i da počnem javno da se osvrćem unatoč obećanju datom samom sebi da si to neću priuštiti.
od ovog čikanja - ovoliki osvrt.
Beč(ejs)ki vals
Eva Braun, DNK/Studentski kulturni centar, Beograd, 22. III 2008.
piše: Dragan Kremer
Najgore što se grupi Rebel Star moglo dogoditi jeste obnavljanje Eve Braun (dalje: EB). Najgore što se svima nama može dogoditi jeste ponavljanje života devedesetih u Srbiji. Ali, u dosadašnjem povampirenju te sulude decenije ovde, među retkim dobrim stvarima jeste remasterizovano, obogaćeno i dodatno/tekstualno objašnjeno reizdanje drugog, izvanrednog albuma potonjeg sastava – Pop Music (CD, 1995/2007, B92). Brze pruge i BBS/Brzi bendovi Srbije davno su zaboravljeni, preko nas je protutnjalo više nego što smo želeli, a zub vremena nije ni načeo ovo savršeno, zaprepašćujuće zrelo ostvarenje. Prirodno je došlo i do oživljavanja najjače postave Eve, čija su stidljiva lajv pojavljivanja prošle subote najzad stigla i u Beograd. Petoljetka otkako je Goran Vasović s bine povukao poslednju postavu EB-a, pa nikakvo čudo da je u poslednje vreme i te kako živahni SKC/Studentski kulturni centar mogao napuniti i veliku/gornju salu, a ne samo DNK/Drugi novi klub. S ulaznicama po 500/600 dinara publika se prilivala i prilivala, i nakon što je svirka počela prigodno rano (satima pre ponoći). Kvalitetan zvuk i divno raspoloženje ipak su gužvu učinili podnošljivom.
Iako je EB neopozivo najbolji pop koji nam se dogodio s ove strane (njihovih uzora) Idola i Đavola, nastup nimalo nije patio od nostalgije. Nenapregnuti perfekcionizmom, dostojno su izveli najveći deo Pop Musica – biser mladalačkog idealizma Zmajevi, ložnjavu Kopija, uvek krasnu ‘luridajuću’ Aljaska. Pogledom preko ramena raslojavani, Petar Dolinka (koji se posle ovog albuma povukao iz aktivnog rada u grupi, produživši autorski doprinos) dovoljno ubedljivo zadržao je Baladu o slanom moru i Cabaret Noir, a Vasović dinamičnije Sasvim običan dan i Sada ne znam gde sam ne znam šta. Vaske je u predvečerje svog rođendana dobio i plamičke i masivan hor po starorokerskoj želji, praštala su i Jagodna polja i Povedi me da hodam i zavičajni Bečej noću, a uz kasniji hit Lavirint priznao je kako se jul-ovskoj ponudi koja se ne odbija povinovao i malom izmenom stihova, kad su oduševljeno pesmom branili mostove od bombardovanja ‘99. Poetika, pa i romantika – postava utemeljena na bubnjanju Ljubomira Rajića (posle Pop Music s Glavaškim otišao da budu Popcycle, gde je svirao i klavijature) i basiranju Gorana Obradovića – naravno, raskošno gitaristička. Dolinka kantautorski najbliži akustičnoj, Vasović standardno vezivno električarsko tkivo, dok je ovog puta povučeni Milan Glavaški (aktuelan i kao vođa Rebel Stara) briljirao specijalističkim solo rešenjima i ukrasima menjanim po potrebi, a bez ijednog promašaja.
Upravo bezbolne izmene u navalnom redu – od samostalnih tačaka, sobnih dueta, do zahuktalog kvinteta s nenametljivim gostima – doprinele su da prvih 100 minuta proleti, a neosporni vrhunac nastao je iznenadnim uključivanjem Vlade Divljana, za njegovu Hajde, sanjaj me, sanjaj, koju su zajedno i snimili za kasetno reizdanje vinilnog debi albuma Prisluškivanja (‘92. Carlo Records, ‘97. Automatik; CD 2007, Automatik). Odmah su sprašili i Ona zna, a ovacije krenule da probijaju tavanicu. Do dva sata dopunili su bisevi, a g. Divljan bi mogao da usliši preklinjanje građanstva, izmiri se sa Krletom i Šapicom (feat. Bo Tadić) i sve ih Idole zajedno odvuče na australijsku turneju, bar do 11. maja ako ne 25. avgusta. Jer, to je jedina šansa da DS vodi suvislu politiku.
Očito je ponovo vreme da se sve struje ujedine, da se skupe na svoje radne zadatke... radi novog albuma. Mislim na sastav Eva Braun, naravno. U međuvremenu, obećali su Off The Record 1997–2006, CD ranije neobjavljivanih snimaka među kojima je valjda i onaj opet nam preko potreban: Zviždi Srbija, tokom vrelog građanskog protesta 1996/97. prepevan Surfin’ USA Beach Boysa. Jer, Eva Braun je dama vredna uvažavanja makar samo što je u smrt otišla sa svojim tiraninom, a mi ostajemo zemlja u kojoj supruge nadživljavaju diktatore.
txt dragana kremera iz vremena je redak izuzetak od pravila koje je dragi d. lepo istakao. iako, kao još neki, naseda na vasovićevu šalu okolo rođendana ;) kao da svi moraju znati da je goran vasović rođen u titovom vrbasu 22. decembra 1968. godine (o triviji da je istog dana na istom mestu rođen i vladimir kolarić da i ne govorim).
bio sam zbunjen kada sam u raznim *osvrtima* pročitao kako svirka nije bila precizna, dovoljno uvežbana, štagod. osim što takve primedbe ignorišu činjenicu da se radi o sastavu koji u ovoj formaciji nije svirao više od deset godina, zanemaruju ono najočiglednije - i pored mogućih propusta, čak i u pukom tehničkom pogledu ovo je bio najbolji koncert koji je eva braun *ikada* održala. što možda govori o (ne)sposobnosti eve braun da odsvira tehnički savršen koncert. ali više govori o, što se mene tiče, nesposobnosti da se sagledaju ključne stvari.
kada kažem da je ovo i u tehničkom pogledu bio najbolji koncert eve braun, zanemarujem učinak tzv. druge postave tog benda. na tom mestu u tekstu trebalo bi tragati za suštinom eve braun. uz svo poštovanje prema ljudima koji su pratili gorana vasovića nakon ere pop musica, taj bend nikada nije mogao da proizvede čaroliju kakvoj smo prisustvovali u dnk 22. marta. uzalud sva tehnička doteranost.
iako znamo da su pop music odsvirali drugi ljudi (izuzev milana glavaškog), očigledno je da bez *ta* četiri čoveka (uz dobrodošlu pomoć) na sceni, sazvučja eve braun ne rade. ili ne postoje. ma kako to zvučalo nemaštovitima, ta sazvučja podrazumevaju i greške.
razgovarao sam sa p. pošto sam ponovo preslušao pop music. rekao sam mu da mi je, sa stanovišta protoka vremena, krivo što, npr, na albumu nije snimljen pravi klavir. za takvu akciju je sigurno bilo mogućnosti. on mi je odgovorio u konceptualnom ključu koji je važio za čitavu tu ploču, potencijalno i za čitavu ideju eve braun. parafraziram: takav 'klavir' na pop musicu predstavlja skromna sredstva i uslove u kojima je sniman album koji je želeo da pokaže da skromna sredstva i uslovi nisu barijere za ambiciozne aranžmane i produkciju. to je album koji se dopisuje, domaštava i prevodi u uhu slušaoca. u nekim drugim slučajevima moglo bi se govoriti o izgovoru za neuspeh ili naknadnoj pameti. ovde znam da je istina jer ista ideja živi i u slučaju pod kodnim imenom superstudio.
daj da prežvaćemo ovo uz kafu za vikend ili tako nekako, da ne vejstujemo bladi sajberspejs. vidiš da nit ko čita, nit ko riplajuje, već je čador age hasanovoono...
e stvarno ste blesavi :)
ja sam ovaj a@s post sfatila kao nešto prilično lično, čini mi se, i dorečeno sa sve komentima drugih recenzija pa iako redovno komentiram mudrosti a@s ovo mi je bilo nekako nesuvislo komentirati. u sebi svojstvenom off the cuff stilu, a@s je napisao txt koji ja mislim da, em što mu je poslužio da skine temperaturu, ipak naglasi važnost certa.
btw. d@s pričala sam sa rickenbackerom u nedelju...kad dolaziš na ss probe? da idemo u dićbro na neki čet o post pp-u. :)
a@s nemoj da preteraš sa upotrebom sirupa.
i, da, mnogo mnogo ljudi iz našeg okruženja je pročitalo a-ov tekst, ali ko što rekoh, komentiranje je suvišno...ja sam samo logoreična :D
čitamo, čitamo! ... ne morate da se nalazite za vikend :D
dobro, kad smo već rekli da ćemo to da rešimo sada i ovde i kad mi je slučaj dodelio pola sata viška u životu... lec kik sam esiz!
nabode ga drug a@s ko prstom u pitu. probaću da elaboriram na old skul način.
Najgore što se grupi Rebel Star moglo dogoditi jeste obnavljanje Eve Braun
bat, for vaj? ni mi je jasno ovo, majke mi. mića je mogao 'ladne vode da sahrani čitav ovaj vasrks u bilo kom trenutku, samo ne vidim razloga za takvo šta. dapače, držim da je upravo on zabo odlučujuću varnicu defibrilatorom u evin organizam i da je imao svoje razloge. isto tako držim da je vrlo moguće da sam priglup i da ne vidim neke očigledne stvari, ali, zaista: for vaj?
Najgore što se svima nama može dogoditi jeste ponavljanje života devedesetih u Srbiji. Ali, u dosadašnjem povampirenju te sulude decenije...
politički tač no. 1
... među retkim dobrim stvarima jeste remasterizovano, obogaćeno...
evo ga. doduše, sjećanje me ne služi baš ponajbolje pa sam prefix zaboravio. ovaj incident mogu i glede mastering zanata i glede srpskokroackoga jezika da obradim, al mi se neće. edukacija košta.
Brze pruge...
politički tač no. 2
dostojno su izveli najveći deo Pop Musica – biser mladalačkog idealizma Zmajevi, ložnjavu Kopija...
ne, ne pitam 'dostojno čega', već se pitam da li sam možda volšebno preskočio par minuta koncerta. ja nisam čuo kopiju. nisu je svirali. tvrdim.
... a uz kasniji hit Lavirint priznao je kako se jul-ovskoj ponudi koja se ne odbija povinovao i malom izmenom stihova, kad su oduševljeno pesmom branili mostove od bombardovanja ‘99.
vaske mu dade šlagvort i dobar povod, bat stil - politički tač no. 3
... utemeljena na bubnjanju Ljubomira Rajića (posle Pop Music s Glavaškim otišao da budu Popcycle, gde je svirao i klavijature)...
koliko znam, ljuba zaista svira klavijature i to sasvim fino, gitaru da ne pominjem, ali je u popsajklu, makar na probama i nastupima, to radila nataša katić (sada udata radosavljević), sa sve vokalnom pratnjom. ima neki popbpoks, pa na njemu neki forum, pa na njemu neki rblstr topik, pa u njemu neki poustovi, pa u nekom poustu neki link ka nekom jutjub klipu u kom na nekoj teveliziji gostuje neki bend imenom popsajkl. slika govori više od tisuću reči, a još ako je pokretna...
... do zahuktalog kvinteta s nenametljivim gostima...
morao sam nenametljivost da nametnem. prosto mi srdac ne bi bio na mestu.
Jer, to je jedina šansa da DS vodi suvislu politiku.
politički overkil no. 1 (1 overkil = 2 tača)
ko bi mogao i da pretpostavi kontekst ugledavši ovu rečenicu ovako samu?
Jer, Eva Braun je dama vredna uvažavanja makar samo što je u smrt otišla sa svojim tiraninom, a mi ostajemo zemlja u kojoj supruge nadživljavaju diktatore.
politički i fajnal tač no. 4
* * * * * * * * * * * * * * * * * * *
sad, kad je srce već na mestu, bilo bi lepo da metnem ruku na nj i da kažem kako se u vrlo malo reči osvrtnik osvrnuo i na koncert i na historiju grupe i na njeno mesto u sadašnjoj konstelaciji bendova i na šta sve ne. i to je, ruka je još uvek tamo gde jeste, vrlo teško izvesti. zaista se vidi da je poveća kilometraža tog pera iz kog je iscureo ovakav jedan osvrt.
samo mi nije jasno, opet sam glup, kud ne konsultova čovek neke historijske zapise i šta mu je trebalo da ubaci baš toliko politike (4 tača i 1 overkil) u jedan tekst o koncertu / kambeku jedne eve braun. jeste, čovek je primetio kambek. ristekpa.
obećanje ludom radovanje, rečem ja meni.
Post a Comment