mnogo hteo, mnogo započeo...

kako se približavao pompezno najavljeni petak, 29. septembar 2006, tako je rasla anksioznost. a sa njom i tužna spoznaja da ću od dva velika događaja morati da izaberem jedan. virvel ili indie-go! rođendan? sofijin izbor, the sequel! with a vengeance.

nisam bio u stanju da odmeravam, upoređujem, vagam, nabrajam u dve kolone (pro/contra), udubljujem se u emocionalne veze, vezice, čvorove i uzice. naprosto je pravo prvenstva pripalo onome ko se progurao na početak reda [što pomalo podseća na 'vesele' sate provođene u redovima po studentskim menzama, kada su brdsko-planinski (mmmmm, political incorectness...) modeli akademske mladeži gazili preko leševa nas 'ostalih']. dakle - virvel u centru za kulturnu dekontaminaciju.

umesto da pišem o tome kako je bilo, kako se preživljavalo i šta doživljavalo, rešio sam da ovde priložim uvodnu polovinu prve ruke recenzije albuma koji su virvel sinoć promovisali. to je (naravno, neobjavljeni) moj pokušaj da se blago, fragmentarno, struktuira jedno namerno poluartikulisano, u iskrenoj navali emocija preterano tekstualno polje, kojemu je svrha bila da u relativno kratkom obimu (popboks recenzija, yeah, right!) prikaže razvoj ljubavne veze između mene i jednog benda, od prvog merkanja, preko nekih eksplozivnih susreta, do prijatne rutine koja i danas, pet godina kasnije, krije divna iznenađenja.

* * *

PRIZOR PRVI: Kada sam dobio Sa dna

Subota je, pred kraj 2005. godine. Hladna, onako da sve, do subatomskog nivoa, uspori, nebo je vedro, možeš i do krajnosti preterati sa dužinom ekspozicije, slika je oštra i nepomično stoji dok hranim svoj diskmen. Taj uređaj mi pomaže da se otresem ljudi koji ne razumeju zašto prvo slušanje nekih albuma nekih grupa moram obaviti sam. Dok stavljam slušalice, nešto mi je hladnije nego maločas. Zato to zovemo zebnjom? Prošlo je četiri godine...

PRVI INTERMECO: Moja, nikome važna, top lista domaćih albuma 2001. godine, e-mailom

album virvela je najintimnije mesto u srbiji ove godine. meni licno, on je mnogo vise shoegazing nego bilo sta drugo. svirka je leprsava i precizna, a zvuci koje ova cetvorka proizvodi su alhemijski trijumf. nista od toga se ne moze sakriti iza low-fi snimka na kome rapanelli insistiraju. tri pesme na ovom albumu unekoliko kvare opsti utisak. medjutim, sve ostale su do te mere van domasaja svima u srpskoj pop muzici, da njihovih pet zvezdica imaju narociti sjaj.

PRIZOR DRUGI: Posle prvog slušanja

Neko vreme sedim, usredsređen na šum. Potom sedam za računar i pravim belešku svog stanja:

ovo je užasno sebičan album. uzima me celog, samo za sebe i ne deli me ni sa kim. ni sa čim. sva pažnja, čula, svest i emocije sabiraju se u singularitet, u materijalnu tačku beskonačne mase koja je ova muzika. kada se ona završi, jedino što mogu da slušam je šum ventilatora u kućištu računara, jednolični drone ravne linije smrti muzike. toliko sam slab na virvel. toliko me razoružava.

Ne znam šta mi je. Svestan sam da preterujem, da poetizujem i da me iza ugla drugog, trećeg, entog preslušavanja Sa dna možda čeka otrežnjenje, kada će ovaj pompezni uvod i meni zvučati jadno.

DRUGI INTERMECO: Kako napisati recenziju?

Nisam baš neki ljubitelj Camerona Crowea. Nije ni važno, ovo što pominjem je priča iz života. Tek kasnije je zabeležena u njegovom filmu Almost Famous.
S jedne strane imamo 'muzičkog novinara', sa druge bend. Mladi C.C. od Lestera Bangsa traži savet za preživljavanje turneje sa sastavom Stillwater o kojoj ima za zadatak da napiše tekst za Rolling Stone. Bangs ga uzpozorava na izvesnost da će ga članovi benda zvati prijateljem, ali da ne naseda. Sve što žele od njega je zvezdica više. Kada se novinar-žutokljunac konačno predstavi Stillwateru, pevač (Jason Lee, heh) ga nazove – neprijateljem! Poslat je na front da kopa po intimi muzičara i pokuša da ih predstavi kao drugorazrednu blefersku predstavu bez izgleda za ostvarenje sna o veličini.
OK, ja nisam 'muzički novinar', ovde sam sasvim slučajno. A sa Virvelom sam se sprijateljio upravo zbog toga što su neviđen bend. Kako (ne)prijatelj da napiše recenziju?

PRIZOR TREĆI: Posle entog slušanja Sa dna

Čitam belešku koju sam napravio nakon prvog uživanja u ovom albumu. Sasvim je prikladna. Ali ne bi trebalo da se koristi u recenziji. Mogla bi odbiti skeptike. I cinike. Dakle, odbila bi mene. Da nije moja.
Teško mi je da ocenim ovaj album. Teško mi je da razmišljam i pišem o njemu. To mi se događa vrlo retko. U ovom slučaju gajim određenu vrstu sentimenta koja predstavlja ozbiljnu prepreku: idealni susret sa nepoznatim (+ domaćim!) bendom. Virvel je jedini zbog kojeg bih razmislio o selektivnom brisanju pamćenja. Kada bih samo mogao da se uvek nanovo po prvi put susrećem sa njima! To je i jedina zamerka koju ja umem uputiti njihovoj drugoj ploči. Nedostaje joj samo ta neostvariva oštrica, to iznenađenje, otkrovenje, veliki prasak niotkud koji sam dobio sa albumom Virvel iz 2001. godine.

TREĆI INTERMECO: Uzalud ćete ovo probati kod kuće

Jedna od nezaboravnih svirki Virvela u nedavno zatvorenom klubu Zanzibar u Zrenjaninu. Pred kraj nastupa, Dejan najavljuje tada sasvim novu pesmu koju danas znamo kao Brzi svemir. Kaže nešto kao: "Ovo može svako. Ovo je pesma iz dva akorda. Probajte kod kuće".
Stojim u levom delu kluba. Shvatam da su dva akorda savršeno dovoljna za proizvodnju čuda. Ovo je pesma iz dva akorda. Ovo ne može svako.

* * *
* * *
* * *

p.s. nakon svega, jedino kako sam se setio da obeležim i! rođendan bilo je da primenim strategiju à la svetlana tzetza ražnatović i prespavam u majici sa natpisom indie-go! homo simbolicus u meni je insistirao na tom ad hoc ritualu.
keep on keepin' on, indie-go!

kakav petak!

indie-go!eri, clubhopperi, ljubitelji intriga i trivijalnosti, ali i iskustava koja menjaju život, pažnja!

ne pitajte šta petak, 29. septembar 2006. godine može da vam da, već šta vi možete dati njemu.

///prva stanica:///
centar za kulturnu dekontaminaciju, birčaninova 21, beograd
vreme: 20:00 časova
povod: jedinstven - koncertna promocija albuma sa dna grupe virvel
napomena: vrlo ograničen broj mesta. cena ulaznice 250 dinara. prodaja u czkd.
korisni linkovi:
www.rapanellirec.com
www.myspace.com/virvel
www.myspace.com/rapanellirecords
www.popboks.com/albumi/virvelsadna.shtml

///druga stanica:///
klub akademija, rajićeva 10, beograd
vreme: nakon virvela
povod: jedinstveniji ne može biti - deseti rođendan indie-go!-a
napomena: pored i! dj tima u izvornom sastavu, tri benda: endorfin, repetitor i autopark. cena ulaznice 150 dinara
korisni linkovi:
www.indie-go.com
www.endorfin.junk.co.yu
www.myspace.com/repetitor
www.myspace.com/autopark

zbogom, školo, nisam te ni vol'o ///installment #1///

rock 'n' roll škola
beograd, tašmajdan
subota, 16. septembar 2006.
18:00-xx:xx časova
učesnici: endorfin/repetitor/horkeškart///elektobuda/veliki prezir/obojeni program/jarboli/neno belan & fiumens/partibrejkers

još dok sam stajao tamo, na malom stadionu na tašmajdanu (projektanti: mika janković i uglješa bogunović, 1950-52), verovao sam da će daleko veći užitak od pohađanja rock 'n' roll škole predstavljati pisanje o njoj. međutim, više od nedelju dana je prošlo, a svaka pomisao da bi trebalo da se pozabavim tim grupnim pop-muzičkim incidentom čini da manično počistim desktop (višestrukim kliktajima na crvene iksiće gore desno), isključim računar, polijem ga vodom i pokrijem ćebetom, za svaki slučaj. ne zato što je bilo naročito loše, jer nije. samo sam mrzovoljan. a i nije da na momente nije bilo... baš loše. srećom (i to čini da sada zapnem i povučem), bilo je i krasnih trenutaka.

već sama zamisao o oktroisanju šarolike, prevashodno visoko-profilne rokenrol predstave za školarce - ukoliko je, uopšte, to bila namera - je unapred obećavala neuspeh. u nagriženom sećanju mi se ukazuju sopstveni gimnazijski dani i principi samoorganizovanja oko ideje školske (pažnja: roditeljski izraz!) igranke. dva ili tri gimnazijska benda, traljavo ozvučenje, bezalkoholni napici (i liferovanje onih drugih), muvanje sa cicama iz generacije dok basista mog tadašnjeg sastava hituje profesorku psihologije... siguran sam da sličan običaj i dalje postoji među srednjoškolcima. i da srednjoškolci odlaze na takve zgode. avaj, za ovu, održanu u beogradu u subotu, 16. septembra o.g, rešili su da se prisete metoda eskivaže škole (moj omiljeni: podgrevanje žive u termometru nad upaljenom sijalicom. povišena temperatura iziskuje materijalne dokaze).

evo šta su simulanti propustili:

1) endorfin
sastav iz pančeva koji izaziva gotovo nepodeljeno odobravanje (teži oduševljenju) kod aktivnih članova ovdašnjih foruma, pre svega onog na popboksu. prvi put sam njihove pesme čuo zahvaljujući akciji/odeljku scena na istom sajtu, gde se mnogobrojnim posetiocima predstavljaju manje poznati ili sasvim nepoznati autori i izvođači. i... nisam razumeo otkud hype.
pesme endorfina su iste one koje je svako od nas pisao kada je naučio prva tri akorda. nema u njima naznake ni kompozitorske ni izvođačke ambicije da se iskorači iz tog rudimentarnog obrasca.
[nepotrebna napomena: ne radi se tu o akordima i njihovom broju. kao slušalac sam u večitoj potrazi za savršenstvom skrivenom u smenjivanju dva akorda. ili u šumu. ili droneu. ili pak u baroknom pop preterivanju].
na jednom mestu sam, čak, pročitao poređenje najboljih trenutaka endorfina sa pablo honey fazom grupe radiohead. khm. najbolji trenutak endorfina je refren 'devojke vole loše momke', punkoidna minijatura autoironije momaka prokletih da budu fini (inače, mogu da potvrdim zaraznost tih nekoliko taktova. danima sam ih ponavljao). pesma 10.000 izvinjenja (jedan od navodnih favorita) je, let's face it, neosveženi elvis j. kurtović koji kasni na nastavu više od dvadeset godina.
ocena: popravni u avgustu

2) repetitor
ovaj beogradski bend deli forumsku sudbinu endorfina, kao što često deli i line-up na svirkama. tako će biti i na proslavi desete godišnjice indie-go!-a, jedne od najvažnijih pop institucija izmišljenih, ostvarenih i negovanih u beogradu (akademija, petak, 29. septembar 2006). tamo će se videti da je repetitor vrlo zanimljiva pojava. vitki, visoki mladac sa gitarom, glasom i ponekim krikom, te dve malene devojke, jedna sa bas gitarom, druga sa palicama kojima ne štedi komplet bubnjeva. ova postava već ima stil - na tragu je novotalasnih struja, ne ponajmanje ovdašnjih. pomodno, so what? sviraju strasno i ostavljaju ubedljiv utisak benda od kojeg će tek biti nešto. a već sada je zabavno, sigurno i hrabro.
ocena: patuljak (to su nama, kao nagradu, davali u prvom razredu osnovne. preteča 'opisnog ocenjivanja')

3) horkeškart
e, tu sam ostao bez teksta. vannastavna aktivnost dizajnersko-umetničke grupe škart, koja je okupila hor od tridesetak (?) glasova, praćen malim instrumentalnim sastavom. već na pesmi koja otvara njihov nastup - požuri druže (inače, moj a.p.s.o.l.u.t.n.o. najdraži song iz doba titoizma), u čijem refrenu (kakav je to refren! argh!) hor zdušno maršira u mestu - čoveku postaje jasno da prisustvuje čudesnoj pojavi. ushićenje koje svojim nastupom izaziva ovaj gargantuanski kolektiv je nešto što mi je veoma dugo nedostajalo u škrtim oborima domaće muzike.
u jednom trenutku sam pomislio: da skinu te radničke kombinezone i navuku plahte na sebe, bili bi kao polyphonic spree. brže-bolje sam se ispravio. spree je rulja koja ispeva ode suncu, dok sve vreme deluje kao da samo što nije dnevnu dozu prozaca zamenila tečnošću sumnjive boje koja se iz kanistera sipa svakom članu benda (jer: kraj je blizu!).
horkeškart pak ostavlja utisak iskreno razdraganog, frivolnog, optimističkog kolektiva (nema bolje reči. i ne znam za grupu ljudi kojoj bih je sa više poverenja mogao dodeliti) raspoloženog za igru.
finally, there's some great fun on the left!
ocena: vukova diploma, čitalačka i udarnička značka

istog trenutka kada je horkeškart napustio binu, počeo sam da sažaljevam nesrećnike kojima je zapalo da se nakon njih popnu na to mesto. bilo je više nego očigledno ko je ukrao šou. ali od koga?
samo zbog razrešenja te misterije sam ostao na tašmajdanu...

[nastaviće se...]

brodolom nade

cenjeni skupe,
svoje izlaganje nastavljam na ono kolege roba gordona. gordonovska dilema - da li sam sjeban jer slušam pop muziku ili slušam pop muziku zbog toga što sam sjeban - pripada konzumentskom stanju. to sa slušanjem muzike, koja podrazumeva određene kvalitete, i sjebanošću je jedna stvar. naredna opna na ovom crnom luku, čije ljuštenje tera suze na oči, dovodi nas do pitanja šta se dešava kada čovek počne da se bavi proizvodnjom pop muzike?

dozvolite da parafraziram svog prethodnika. da li, u raznim situacijama u životu, bez osnova podgrevam svoje nade i trljam ruke u iščekivanju njihovih slomova, sve da bih prikupio gradivni materijal za pop muziku koja će (nadam se, ha!) zaobići zamke banalnosti? ili pravim pop pesme koje govore o brodolomima nade i tako, u samosažaljenju, fino podešavam svoj psihološki sklop da ne bude sposoban ni za šta sem za poturanje lica predstojećim šamarima stvarnosti? i šta je tu starije? otpustite koku i jaje iz onog preduzeća, i na njihova mesta postavite ova dva tega, kao dva derišta na suprotne krajeve klackalice.

što me vodi do sledeće stvari:

ako imam omiljeni predmet preddvadesetovekovne umetnosti, to je slika caspara davida friedricha brodolom nade. kunsthistorija je, izgleda, zbunjena oko njenog naziva, pa se pominje i kao ledeno more. daleko mi je draži onaj prvi, ne samo zbog toga što sam odrastao sa njim, već i zbog njegove dramatičnosti i aktivne zaustavljenosti u vremenu.

kako god se zvala, sve je na toj slici na mestu - sudar prirode i kulture, pesimizam (istovremeno u intimnom i društveno-političkom smislu), ali i, eto ambivalencije, mali prostor nade.

u skladu sa romantičarskim pogledom na svet i umetnost, ova slika ima 'literarni' kvalitet (zasnovana je na izveštaju o brodolomu jedne arktičke ekspedicije u beringovom moreuzu), ali i, važnije i meni veoma drago, grandomansku sklonost da događaje od ovoga sveta prikaže u mitskim razmerama. patos kojim se faktualni brod predstavlja okovan daleko nadmoćnijim, nadljudskim gomilama večnog leda, sličan je onom koji nekada projektujem na svakodnevicu. naročito kada neka od mojih nada potone.

ponovo je vreme da se, u šarenoj kutiji zarazne melodije, kolegi robu gordonu isporuči novi podstrek za rad na aporiji o pop muzici i jadu. posao zove.

///u sledećoj epizodi:///
zbogom, r'n'r školo, nisam te ni vol'o.
(oh boy, do we need a comic relief?)

enter, sandman. please?

ukoliko se, nakon što si napunio 30 godina, ujutru probudiš i ništa te ne boli - to je jasan znak da si mrtav.
[moj stariji brat p, citirano iz sećanja]

u poslednja tri meseca se gotovo svakodnevno setim gornje mudrosti. i koristim je kao aksiom pri dokazivanju pretpostavke da nisam mrtav. boli ovo, žiga ono, seva u onome, ne mogu da stojim, hodam, trčim, sedim, ležim, razvio sam mržnju prema suncu i temperaturama iznad 20 stepeni ozloglašenog celzija, sa agorafobijom koketiram već neko vreme, puls mi je stalno ubrzan, tu i tamo mi se osmehne i neki napad panike (tony soprano's theme. oh, tony! [pišem pesmu o identifikaciji sa tonyjem s, a po pitanju napada panike. i, u tragovima, liči na pixies]). a od pre nedelju dana? njeno jebeno veličanstvo - nesanica.

prvo sam kool i govorim sebi da će sve biti u redu, da samo još malo mirno ležim, sad će konjica, samo što nije. pa počnem da se sve češće obrćem u krevetu, da se znojim, da duboko uzdišem. pa da još dublje, a sve brže, udišem i izdišem. iz noćne 'tišine' počnu da me zaskaču zvuci kojih ranije nisam bio svestan, hej! pa grad živi i noću. počinjem da mrzim sve što živi noću, i taj grad, i ljude, životinje, mehanizme i razne prirodne pojave koje se, baš tada kada ne mogu da zaspim, silno trude da mi predstave svoju nokturnalnu živost. pa pokrivam uši jastukom, pa se skuvam ispod tog jastuka, pa bacam jastuk što dalje od sebe.

pre nekoliko noći mi se, negde tokom drugog sata prevrtanja po krevetu, javila ona epizoda the x-files sa vojnicima nespavačima (i šta bismo bez očnih kapaka?). pokušavao sam i da se setim nakon koliko dana odsustva sna čovek umire.

sinoć sam provalio da je malo lakše zaspati uz monotoni zvuk ventilatora kojim se hladi procesor, pa sam ostavio kompjuter da radi. on do izvesne mere potire zvuke koji dopiru spolja, ali me teši i kao jedna od retkih stvari koje u napadu nesanice mogu da kontrolišem. uklj-isklj. pomalo mu zavidim.

u neko doba, konačno, kliznem u san. još dok to traje, znam da ću, ako se probudim tokom noći, teško ponoviti podvig. siguran sam da sada spavam daleko opreznije nego ranije.

* * * stvari koje, provereno, ne pomažu u slučaju nesanice: * * *
- tv serija one tree hill - upozorili su me da je loša. i bili su u pravu. onoliko. srednja škola (to volim da gledam). basket (to sam nekada voleo da gledam. i igram). generička (čitaj - banalna, preterana, neuverljiva) drama. generički likovi. generička, mada zgodna, plavuša. generička, ne toliko zgodna, ali umiljata, brineta. obe na gomili nedovoljno zgodne da bih gledao nakon osme epizode, koliko sam ih dobio.
- septembarski uncut - moj omiljeni pop kulturni magazin. ali ne uspavljuje, proklet bio.
- moma rajin, postpop I - kao i druge zbirke kratkih novinskih članaka, nije za dugo čitanje na dah. i deli neuspavljujuće kvalitete uncuta. koji je, naravno, mnogo bolje štivo. ali ne uspavljuje.

* * * stvari za koje se nadam da pomažu u slučaju nesanice: * * *
- knjiga paula morleya words and music, koja počinje dijalektičkim preplitanjem can't get you out of my head kylie minogue i experimentalnog (muzičkog?) komada i am sitting in a room alvina luciera, a da bi pokrila polje muzike između cageove 4'33" i totalne buke, kako kaže blurb na korici
- gilmore girls, sezona 5 (ako ovo pomogne, nije ostalo još mnogo tog uspavljujućeg sredstva. yaix!)
- lekići :D [prikladno mesto da priznam da sam u jednom trenutku kao ime ovog našeg muzičkog kolektiva predlagao pillpoppers. o imenu super|studio, obećavam, u jednoj od narednih epizoda]

u potrazi za izgubljenim (post?)popom

momčilo rajin: postpop I, draslar partner, beograd, 2006.

I) osim što beskrajno volim da nabrajam, prosto obožavam termine kojima se u pop kulturi stvari klasifikuju po žanrovima, podžanrovima i metažanrovima. oni koji me poznaju već su mi to prebacivali. ne jednom sam optuživan i da na licu mesta, u hodu izmišljam još neizmišljene nazive muzičkih rodova.
II) postŠTAGOD ima posebno mesto u mom srcu, ionako posvećenom žanrovskoj nomenklaturi.
III) termin postPOP savršeno odgovara mom doživljaju superstudija kao muzičkog kolektiva. samo da se zna, pre npr. dve godine sam skladao pesmu radnog naziva ovo je postpop!, lažni autopoetični komad začinjen samoironijom. pre ili kasnije, superstudio će snimiti tu pesmu, svečano obećavam.

a sada o onome iz podnaslova:

1) moma rajin je ove godine objavio knjigu postpop I, u kojoj su sabrani tekstovi koje je od 2002. do 2004. objavljivao u politici, a u okviru kolumne postpop kultura.
2) nisam pratio tu kolumnu, ali me je vest o izlasku knjige obradovala. eto načina da čovek izbegne kupovinu jedne (blagi ton... uključen) odbojne novine, a da pročita ono što bi ga u njoj moglo interesovati.
3) nedeljama kasnije shvatam da bi ta knjiga mogla biti veoma prikladan rođendanski poklon za jednu moju prijateljicu, te se dajem u potragu.
4) u najbolje opskrbljenim beogradskim knjižarama susrećem se sa potpunim neznanjem u pogledu činjenice da postpop I postoji. kako kod ljudi koji stoje između polica, tako i u dubinama baza podataka na njihovim računarima.
5) počinjem da shvatam da je POSTpop, nehotice, nenadmašno savršeno odabran naslov. ta se knjiga bavi jednim segmentom popularne kulture, muzikom, je li. to, valjda, podrazumeva popularnost - široku rasprostranjenost interesovanja, želje za posedovanjem, te upoznatosti sa predmetom njenog bavljenja. ali...
6) knjige nema! ne zato što je rasprodata. nikada se nije ni pojavila u knjižarama?!
7) zahvaljujući google-u, pronalazim podatak o izdavaču. za divno čudo, kuća draslar partner ima i sajt! click away - nigde na tom sajtu nema broja telefona, adrese, ničega!
8) u našoj telekomunikacijski nazadnoj zemlji, ipak, možete na netu pretraživati žute strane. tu sam, konačno, došao do podatka da se narečena izdavačka kuća/štamparija nalazi u beogradu, u ulici dalmatinskoj, na broju 47.
9) odem tamo, malo se gubim, upute me na prvi sprat blago trošne zgrade i, uz rukom ispisan račun (koji glasi na moje ime!), najzad kupim dva primerka knjige. sećate se - jedan da posluži kao rođendanski poklon. drugi za sebe. već sama avantura potrage za ovom knjigom i spoznaja lokalnih pop-kulturnih zapleta vrede svake pare koju sam ostavio ljubaznoj sekretarici. a još će i da se čita.

umesto 10) kritičko prevazilaženje, ali i referisanje na fenomen čijem imenu dodajemo prefiks, čine POSTnešto (moja lejmerska definicija). u postpop lavirintu ilustrovanom u prethodnih devet tačaka, knjiga koja se bavi popom postaje ezoterični predmet koji se izdaje za pop, izgleda kao pop, košta relativno pop, a u stvarnosti je praktično nedostupna bilo kome. kako uspešnije i sveobuhvatnije transcendirati pop? massive respect!

THE RADIO DEPT. – Pet Grief (Labrador, 2006)

Na jednoj boljoj, severnijoj strani sveta, Elin Almered i Johan Duncanson su 1995. godine napravili mašinu za nostalgičare i nazvali je The Radio Dept. Negde u to vreme sam sa svojom tadašnjom devojkom stajao pokraj autoputa i tražio autostoperski izlaz iz toplog Beograda. Kao u nekakvoj komfornoj i sažetoj preradi Jacka Kerouaca, taj dan je zauvek za mene ostao jedno od onih mesta na koje se odlazi uz uzdah. I još nešto...

U istom trenutku, na trećem mestu: kad iz tog Beograda pođete u opštem pravcu pomenute dvojice Šveđana, nakon 120 kilometara stignete u moj rodni grad. U rečenom trenutku, u gradu B, moj prijatelj I. je poslednji put seo pred kasetofon sa gitarom i uradio ono što smo činili toliko puta do tada. Snimio je sebi ritmičku i harmonijsku skicu, dva akorda u naizgled beskonačnom smenjivanju, monotonu plavu površinu, i preko nje započeo svoje gitarsko krstarenje.

Istovremenost događaja je, u ovom slučaju, moja invencija. Zapravo, proizvod aproksimacije. Neophodne da dočaram ono što mi Pet Grief predstavlja.

The Radio Dept. su, pre svega svojim EP-jevima, zaslužili reputaciju revitalizatora shoegazinga. Pažljiviji slušalac će, svakako, primetiti da takva kvalifikacija nije bez osnova, ali i da je preuska i neprecizna. Oni koriste tehnike tog žanra na muzičkom tekstu druge vrste. To se već i na hvaljenom albumu prvencu Lesser Matters čulo, a na njihovoj novoj ploči razdaljina prema gazingu je još veća.

Pet Grief počinje kao nešto što je umeo snimati moj prijatelj I. Podloga je rudimentarna elektronska melodija kakve su nekada proizvodili Depeche Mode. Preko nje se polako rasprostire sloj koji će popuniti gitara. U nastavku, ovaj album će poći dugo neposećenim predelima koje su nekada nastanjivali Pet Shop Boys (uz pomoć Johnnyja Marra, setite se Being Boring, himne nostalgiji), New Order ili Electoronic (sa Neilom Tennantom, čisto da se krug ljudi zatvori, u ime očuvanja intimnosti). U grubom tkanju sobne produkcije, fine melodijske niti pletu reljef koji se oblikuje prema dragocenim mestima i događajima koje pamtite zauvek. Pet Grief je udžbenik iz geografije nostalgije.

Ono što me je toliko potreslo i vezalo za ovaj album su dve pesme – Every Time i What Will Give, indeksirane pod brojevima 7 i 8. Jedna za drugom, neočekivano su me vratile na ivicu autoputa Beograd-Novi Sad, u prelep dan proveden sa jedinstvenom devojkom na putovanju preko pljosnate zemlje, ka severu. Tamo gde smo nekada, u (večito?) adolescentskim pokušajima da pravimo muziku, bili dalekovidi do slepila, jer nismo shvatali da je to što proizvodimo dragoceno. Nismo znali da se u tim niskokvalitetnim zvučnim zapisima mogu kriti muzička prostranstva dovoljno široka da se u njima obitava zauvek. Sada mi je jasno da je taj previd, tadašnja zagledanost negde drugde, negde u daljinu moj pet grief, moj omiljeni izvor jada. Da se nisam suočio sa ovim albumom, još bih bio neodlučan oko te važne stvari.

između

pre bilo čega moralo se desiti bilo šta što bi dovelo do bilo čega.
pri tome zanemariti ono što ćemo nazvati ničim, jer nije bitno.

dakle, prvo da odredimo domen priče. omeđićemo je jednim pijanim rođendanom s one strane i jednim (s)umornim sumrakom s ove strane. onda i sada. pre i posle. između je ono nešto.

a to nešto, da se ovo ne bi neumereno oteglo, napabirčeno po principu šta-mi-prvo-grune-u-čeoni-režanj, izgleda ovako:
stoun rouziz, piksiz, tata-kupi-mi-bubanj, buka, muk, rajd (kako bend, tako i činčinela), drugari, cigarete, kafa, srtn sabstansiz, probe, ceo-bubanj-na-jedno-biciklo, lomatanje po lokalnim grupnjak svirkama, snimuckanje u nedovoljnim količinama, nikad prežaljeni libero i sedenje na patosu i preslušavanje obrinih kompilacija, crveni best, beskonačno vraćanje bitlsima, predgrupisanje, izlet u studio m, konačno vraćanje gitare pozajmljene pre x (postoji li i y?) godina n-ti put, kojputer, kliktanje. <- ova tačka je puka formalnost. inače nije.

to je, između ostalog, bilo između.
između tih priča se nekako paraspontano provukla ova priča.

stigosmo, napokon, do njenog početka.


d@s|s

aATsuperstudio///pismo o namerama?!

svaki put kada sam birao šta ću u datom trenutku u životu biti, želeo sam da budem nešto drugo.
[vidi ključne reči: submisivnost, superego, patološka neodlučnost]

kada sam birao da budem arhitekta, želeo sam da budem u indie-pop bendu; kada sam postao arhitekta, želeo sam da budem grafički dizajner; kada sam postao grafički dizajner, želeo sam da budem pisac; kada sam počeo da pišem recenzije za webzine popboks.com, želeo sam da imam blog.

sada imam (da, da, znam – kolektivni) blog. tu mogu da budem sve pobrojano u prethodnom pasusu. sem arhitekte. mislim da nikada više neću poželeti da to budem. zahvaljujući čarima templejta, neću biti ni dizajner. ali ću zato sa pozicije dizajnerskog autoriteta (heheeee!) zagovarati naizgled oh-tako-dizajnu-protivnu logiku sam-svoj-dizajner.

nego, taj popboks... tamo sam bio užasno neproduktivan, slabo sam participirao u tuđoj ideji participativnog medija.taj sajt mi je izuzetno drag i u mozilla f-foxu mi iskače kao jedan od homepageova. ali je 'pisca' u meni činio tromijim nego što sam inače. svaka se reč(enica) predugo odmeravala, više sam vremena provodio kontemplirajući u potrazi za stilom/strukturom koja će naterati posetioca da pročita celu moju recenziju nego pišući, jer i sam preskačem tuđe redove, prelećem uvode a zadržavam se samo na tekstovima ljudi koji su me nečim vezali.

i te ocene! volim ocene u pop kulturnim časopisima. volim tuđe ocene, toliku moć nada mnom imaju da umeju i da odluče o tome da li ću neke stvari preslušati/pročitati/pogledati (P/P/P). ali da delim ocene? no way. naročito od kada je popboks uveo ocenovnik. npr, ocenu 10 može dobiti samo osvedočeno (!) remek-delo (?), uz uslov da se svi članovi redakcije slože sa predlogom. jasno je da časopis u kojem postoje ocene mora imati politiku ocenjivanja. ali, uz sve simpatije za opštu stvar, javni govor i mnjenje, muziku (o njoj sam tamo pisao) doživljavam k.r.a.j.nj.e. lično, emotivno i bez naročitog obzira za objektivnost. o fenomenologiji ili ideologiji sam raspoložen nadpišavati se u dugim pijanim noćima. ali to nadpišavanje neće opredeliti da li za neki pop kulturni proizvod držim da je vrhunski. a tamo se još zahteva da se složim sa npr. svetlanom đolović i draganom ambrozićem, istovremeno (odabrani po kriterijumu: jedino sam se njih dvoje setio). na ovom terenu, terenu bloga, je dovoljno da se složim sa sobom. i eto nas u polju anarhizma...

prelomna tačka između mojih težnji da pišem za popboks (ne mora da znači da to neću činiti u budućnosti) i odluke da sa saborcima konačno pokrenem ovaj blog je album pet grief švedske grupe the radio dept. tekst o njemu sam obećao uredniku pre više meseci (sećam se, skice sam pravio na pauzi između dve prezentacije na belgrade design weeku, kada li je to bilo?). pošto sam konačno napisao recenziju, shvatio sam da je njen ton previše prisan (i na trenutke pomalo zastrašujuće depresivan) da bih ga tek tako objavio na popboksu.

nedostajala mi je tamo i rubrika gde bi se pisalo o stvarima koje su nam promakle, a dobre su. drastičan a svež slučaj – šest meseci sam kano magarac lupao glavom o naslon stolice jer sam prekasno preslušao čarobni album illinoise sufjana stevensa. moja godišnja lista na popboksu bi bila dramatično drugačija, samo da se ta jedna stvar odigrala drugačije. moja sklonost alternativnoj istoriji će na ovom blogu dobiti prostora za odušak. ovde ću pisati i o aktuelnim, ali i o stvarima od pre nekoliko meseci, godina, decenija, štagod.

a ocene? samo kada ih poželim.

p.s. inkriminisana recenzija stiže u sledećoj epizodi.

logoff: a@super|studio

tko je tko?

superstudio se sastoji od tri člana. iako su neki od njih zagovornici diktature (proletarijata), poklekli su pod pritiskom tekovina tzv. demokratije. što će reći - svako od njih će imati mogućnost da blogguje ovuda. u tu svrhu je, već tokom prvog dana svog postojanja, superstudio blog postao timski.

likovi u ovoj burleski će biti:

a@super|studio,
b@super|studio i
d@super|studio

///superstudio zadržava pravo da pozove spoljne saradnike da doprinesu ovom sumnjivom naumu.///

tako, superstudio je kolektiv sa likom pojedinca. koji će, valjda, biti dovoljno prisebni da uredno potpisuju svoje priloge.

blogoff: a@super|studio

bienvenutti a superstudio blog

ko se dugo opire ideji bloggovanja i web dizajna po templejtima - tako mu i treba.
naravno, adresa superstudioDOTblogspotDOTcom je zauzeta... pa se sada svi (!) vi (!), lepo, igrajte sinonimanije.

i dobrodošli na SUPRAstudio.blogspot.com

ovo je mesto gde se članovi muzičkog kolektiva superstudio bave sopstvenim opsesijama. pre svega pop-kulturnim.
neka vas ta svenatkriljujuća i svačija omiljena (?) sintagma ne obeshrabri. biće groovy.

///napomene///
* superstudio se ne opire ideji bloggovanja. blog je forma koja je, što se superstudija tiče, veoma bliska suštini interneta, računajući tu i kvalitete koji su se definisali kroz upotrebu medija u poslednjih 10 godina - šum, otpad, spam, scam, thank you, m'am.
* superstudio pozdravlja principe 'jednim-klikom-do-dizajna'. na webu, to jest.
* superstudio se bori za (krajnju) prevagu sadržaja nad formom. ali nije odoleo templejtu sa petokrakom. ostanite uz superstudio, sve misterije će biti razrešene.
* superstudio ne voli myspace.
* superstudio voli da deli svoje proizvode sa drugima.