THE RADIO DEPT. – Pet Grief (Labrador, 2006)

Na jednoj boljoj, severnijoj strani sveta, Elin Almered i Johan Duncanson su 1995. godine napravili mašinu za nostalgičare i nazvali je The Radio Dept. Negde u to vreme sam sa svojom tadašnjom devojkom stajao pokraj autoputa i tražio autostoperski izlaz iz toplog Beograda. Kao u nekakvoj komfornoj i sažetoj preradi Jacka Kerouaca, taj dan je zauvek za mene ostao jedno od onih mesta na koje se odlazi uz uzdah. I još nešto...

U istom trenutku, na trećem mestu: kad iz tog Beograda pođete u opštem pravcu pomenute dvojice Šveđana, nakon 120 kilometara stignete u moj rodni grad. U rečenom trenutku, u gradu B, moj prijatelj I. je poslednji put seo pred kasetofon sa gitarom i uradio ono što smo činili toliko puta do tada. Snimio je sebi ritmičku i harmonijsku skicu, dva akorda u naizgled beskonačnom smenjivanju, monotonu plavu površinu, i preko nje započeo svoje gitarsko krstarenje.

Istovremenost događaja je, u ovom slučaju, moja invencija. Zapravo, proizvod aproksimacije. Neophodne da dočaram ono što mi Pet Grief predstavlja.

The Radio Dept. su, pre svega svojim EP-jevima, zaslužili reputaciju revitalizatora shoegazinga. Pažljiviji slušalac će, svakako, primetiti da takva kvalifikacija nije bez osnova, ali i da je preuska i neprecizna. Oni koriste tehnike tog žanra na muzičkom tekstu druge vrste. To se već i na hvaljenom albumu prvencu Lesser Matters čulo, a na njihovoj novoj ploči razdaljina prema gazingu je još veća.

Pet Grief počinje kao nešto što je umeo snimati moj prijatelj I. Podloga je rudimentarna elektronska melodija kakve su nekada proizvodili Depeche Mode. Preko nje se polako rasprostire sloj koji će popuniti gitara. U nastavku, ovaj album će poći dugo neposećenim predelima koje su nekada nastanjivali Pet Shop Boys (uz pomoć Johnnyja Marra, setite se Being Boring, himne nostalgiji), New Order ili Electoronic (sa Neilom Tennantom, čisto da se krug ljudi zatvori, u ime očuvanja intimnosti). U grubom tkanju sobne produkcije, fine melodijske niti pletu reljef koji se oblikuje prema dragocenim mestima i događajima koje pamtite zauvek. Pet Grief je udžbenik iz geografije nostalgije.

Ono što me je toliko potreslo i vezalo za ovaj album su dve pesme – Every Time i What Will Give, indeksirane pod brojevima 7 i 8. Jedna za drugom, neočekivano su me vratile na ivicu autoputa Beograd-Novi Sad, u prelep dan proveden sa jedinstvenom devojkom na putovanju preko pljosnate zemlje, ka severu. Tamo gde smo nekada, u (večito?) adolescentskim pokušajima da pravimo muziku, bili dalekovidi do slepila, jer nismo shvatali da je to što proizvodimo dragoceno. Nismo znali da se u tim niskokvalitetnim zvučnim zapisima mogu kriti muzička prostranstva dovoljno široka da se u njima obitava zauvek. Sada mi je jasno da je taj previd, tadašnja zagledanost negde drugde, negde u daljinu moj pet grief, moj omiljeni izvor jada. Da se nisam suočio sa ovim albumom, još bih bio neodlučan oko te važne stvari.