aATsuperstudio///pismo o namerama?!

svaki put kada sam birao šta ću u datom trenutku u životu biti, želeo sam da budem nešto drugo.
[vidi ključne reči: submisivnost, superego, patološka neodlučnost]

kada sam birao da budem arhitekta, želeo sam da budem u indie-pop bendu; kada sam postao arhitekta, želeo sam da budem grafički dizajner; kada sam postao grafički dizajner, želeo sam da budem pisac; kada sam počeo da pišem recenzije za webzine popboks.com, želeo sam da imam blog.

sada imam (da, da, znam – kolektivni) blog. tu mogu da budem sve pobrojano u prethodnom pasusu. sem arhitekte. mislim da nikada više neću poželeti da to budem. zahvaljujući čarima templejta, neću biti ni dizajner. ali ću zato sa pozicije dizajnerskog autoriteta (heheeee!) zagovarati naizgled oh-tako-dizajnu-protivnu logiku sam-svoj-dizajner.

nego, taj popboks... tamo sam bio užasno neproduktivan, slabo sam participirao u tuđoj ideji participativnog medija.taj sajt mi je izuzetno drag i u mozilla f-foxu mi iskače kao jedan od homepageova. ali je 'pisca' u meni činio tromijim nego što sam inače. svaka se reč(enica) predugo odmeravala, više sam vremena provodio kontemplirajući u potrazi za stilom/strukturom koja će naterati posetioca da pročita celu moju recenziju nego pišući, jer i sam preskačem tuđe redove, prelećem uvode a zadržavam se samo na tekstovima ljudi koji su me nečim vezali.

i te ocene! volim ocene u pop kulturnim časopisima. volim tuđe ocene, toliku moć nada mnom imaju da umeju i da odluče o tome da li ću neke stvari preslušati/pročitati/pogledati (P/P/P). ali da delim ocene? no way. naročito od kada je popboks uveo ocenovnik. npr, ocenu 10 može dobiti samo osvedočeno (!) remek-delo (?), uz uslov da se svi članovi redakcije slože sa predlogom. jasno je da časopis u kojem postoje ocene mora imati politiku ocenjivanja. ali, uz sve simpatije za opštu stvar, javni govor i mnjenje, muziku (o njoj sam tamo pisao) doživljavam k.r.a.j.nj.e. lično, emotivno i bez naročitog obzira za objektivnost. o fenomenologiji ili ideologiji sam raspoložen nadpišavati se u dugim pijanim noćima. ali to nadpišavanje neće opredeliti da li za neki pop kulturni proizvod držim da je vrhunski. a tamo se još zahteva da se složim sa npr. svetlanom đolović i draganom ambrozićem, istovremeno (odabrani po kriterijumu: jedino sam se njih dvoje setio). na ovom terenu, terenu bloga, je dovoljno da se složim sa sobom. i eto nas u polju anarhizma...

prelomna tačka između mojih težnji da pišem za popboks (ne mora da znači da to neću činiti u budućnosti) i odluke da sa saborcima konačno pokrenem ovaj blog je album pet grief švedske grupe the radio dept. tekst o njemu sam obećao uredniku pre više meseci (sećam se, skice sam pravio na pauzi između dve prezentacije na belgrade design weeku, kada li je to bilo?). pošto sam konačno napisao recenziju, shvatio sam da je njen ton previše prisan (i na trenutke pomalo zastrašujuće depresivan) da bih ga tek tako objavio na popboksu.

nedostajala mi je tamo i rubrika gde bi se pisalo o stvarima koje su nam promakle, a dobre su. drastičan a svež slučaj – šest meseci sam kano magarac lupao glavom o naslon stolice jer sam prekasno preslušao čarobni album illinoise sufjana stevensa. moja godišnja lista na popboksu bi bila dramatično drugačija, samo da se ta jedna stvar odigrala drugačije. moja sklonost alternativnoj istoriji će na ovom blogu dobiti prostora za odušak. ovde ću pisati i o aktuelnim, ali i o stvarima od pre nekoliko meseci, godina, decenija, štagod.

a ocene? samo kada ih poželim.

p.s. inkriminisana recenzija stiže u sledećoj epizodi.

logoff: a@super|studio