brodolom nade

cenjeni skupe,
svoje izlaganje nastavljam na ono kolege roba gordona. gordonovska dilema - da li sam sjeban jer slušam pop muziku ili slušam pop muziku zbog toga što sam sjeban - pripada konzumentskom stanju. to sa slušanjem muzike, koja podrazumeva određene kvalitete, i sjebanošću je jedna stvar. naredna opna na ovom crnom luku, čije ljuštenje tera suze na oči, dovodi nas do pitanja šta se dešava kada čovek počne da se bavi proizvodnjom pop muzike?

dozvolite da parafraziram svog prethodnika. da li, u raznim situacijama u životu, bez osnova podgrevam svoje nade i trljam ruke u iščekivanju njihovih slomova, sve da bih prikupio gradivni materijal za pop muziku koja će (nadam se, ha!) zaobići zamke banalnosti? ili pravim pop pesme koje govore o brodolomima nade i tako, u samosažaljenju, fino podešavam svoj psihološki sklop da ne bude sposoban ni za šta sem za poturanje lica predstojećim šamarima stvarnosti? i šta je tu starije? otpustite koku i jaje iz onog preduzeća, i na njihova mesta postavite ova dva tega, kao dva derišta na suprotne krajeve klackalice.

što me vodi do sledeće stvari:

ako imam omiljeni predmet preddvadesetovekovne umetnosti, to je slika caspara davida friedricha brodolom nade. kunsthistorija je, izgleda, zbunjena oko njenog naziva, pa se pominje i kao ledeno more. daleko mi je draži onaj prvi, ne samo zbog toga što sam odrastao sa njim, već i zbog njegove dramatičnosti i aktivne zaustavljenosti u vremenu.

kako god se zvala, sve je na toj slici na mestu - sudar prirode i kulture, pesimizam (istovremeno u intimnom i društveno-političkom smislu), ali i, eto ambivalencije, mali prostor nade.

u skladu sa romantičarskim pogledom na svet i umetnost, ova slika ima 'literarni' kvalitet (zasnovana je na izveštaju o brodolomu jedne arktičke ekspedicije u beringovom moreuzu), ali i, važnije i meni veoma drago, grandomansku sklonost da događaje od ovoga sveta prikaže u mitskim razmerama. patos kojim se faktualni brod predstavlja okovan daleko nadmoćnijim, nadljudskim gomilama večnog leda, sličan je onom koji nekada projektujem na svakodnevicu. naročito kada neka od mojih nada potone.

ponovo je vreme da se, u šarenoj kutiji zarazne melodije, kolegi robu gordonu isporuči novi podstrek za rad na aporiji o pop muzici i jadu. posao zove.

///u sledećoj epizodi:///
zbogom, r'n'r školo, nisam te ni vol'o.
(oh boy, do we need a comic relief?)