enter, sandman. please?

ukoliko se, nakon što si napunio 30 godina, ujutru probudiš i ništa te ne boli - to je jasan znak da si mrtav.
[moj stariji brat p, citirano iz sećanja]

u poslednja tri meseca se gotovo svakodnevno setim gornje mudrosti. i koristim je kao aksiom pri dokazivanju pretpostavke da nisam mrtav. boli ovo, žiga ono, seva u onome, ne mogu da stojim, hodam, trčim, sedim, ležim, razvio sam mržnju prema suncu i temperaturama iznad 20 stepeni ozloglašenog celzija, sa agorafobijom koketiram već neko vreme, puls mi je stalno ubrzan, tu i tamo mi se osmehne i neki napad panike (tony soprano's theme. oh, tony! [pišem pesmu o identifikaciji sa tonyjem s, a po pitanju napada panike. i, u tragovima, liči na pixies]). a od pre nedelju dana? njeno jebeno veličanstvo - nesanica.

prvo sam kool i govorim sebi da će sve biti u redu, da samo još malo mirno ležim, sad će konjica, samo što nije. pa počnem da se sve češće obrćem u krevetu, da se znojim, da duboko uzdišem. pa da još dublje, a sve brže, udišem i izdišem. iz noćne 'tišine' počnu da me zaskaču zvuci kojih ranije nisam bio svestan, hej! pa grad živi i noću. počinjem da mrzim sve što živi noću, i taj grad, i ljude, životinje, mehanizme i razne prirodne pojave koje se, baš tada kada ne mogu da zaspim, silno trude da mi predstave svoju nokturnalnu živost. pa pokrivam uši jastukom, pa se skuvam ispod tog jastuka, pa bacam jastuk što dalje od sebe.

pre nekoliko noći mi se, negde tokom drugog sata prevrtanja po krevetu, javila ona epizoda the x-files sa vojnicima nespavačima (i šta bismo bez očnih kapaka?). pokušavao sam i da se setim nakon koliko dana odsustva sna čovek umire.

sinoć sam provalio da je malo lakše zaspati uz monotoni zvuk ventilatora kojim se hladi procesor, pa sam ostavio kompjuter da radi. on do izvesne mere potire zvuke koji dopiru spolja, ali me teši i kao jedna od retkih stvari koje u napadu nesanice mogu da kontrolišem. uklj-isklj. pomalo mu zavidim.

u neko doba, konačno, kliznem u san. još dok to traje, znam da ću, ako se probudim tokom noći, teško ponoviti podvig. siguran sam da sada spavam daleko opreznije nego ranije.

* * * stvari koje, provereno, ne pomažu u slučaju nesanice: * * *
- tv serija one tree hill - upozorili su me da je loša. i bili su u pravu. onoliko. srednja škola (to volim da gledam). basket (to sam nekada voleo da gledam. i igram). generička (čitaj - banalna, preterana, neuverljiva) drama. generički likovi. generička, mada zgodna, plavuša. generička, ne toliko zgodna, ali umiljata, brineta. obe na gomili nedovoljno zgodne da bih gledao nakon osme epizode, koliko sam ih dobio.
- septembarski uncut - moj omiljeni pop kulturni magazin. ali ne uspavljuje, proklet bio.
- moma rajin, postpop I - kao i druge zbirke kratkih novinskih članaka, nije za dugo čitanje na dah. i deli neuspavljujuće kvalitete uncuta. koji je, naravno, mnogo bolje štivo. ali ne uspavljuje.

* * * stvari za koje se nadam da pomažu u slučaju nesanice: * * *
- knjiga paula morleya words and music, koja počinje dijalektičkim preplitanjem can't get you out of my head kylie minogue i experimentalnog (muzičkog?) komada i am sitting in a room alvina luciera, a da bi pokrila polje muzike između cageove 4'33" i totalne buke, kako kaže blurb na korici
- gilmore girls, sezona 5 (ako ovo pomogne, nije ostalo još mnogo tog uspavljujućeg sredstva. yaix!)
- lekići :D [prikladno mesto da priznam da sam u jednom trenutku kao ime ovog našeg muzičkog kolektiva predlagao pillpoppers. o imenu super|studio, obećavam, u jednoj od narednih epizoda]