beograd, tašmajdan
subota, 16. septembar 2006.
18:00-xx:xx časova
učesnici: endorfin/repetitor/horkeškart///elektobuda/veliki prezir/obojeni program/jarboli/neno belan & fiumens/partibrejkers
još dok sam stajao tamo, na malom stadionu na tašmajdanu (projektanti: mika janković i uglješa bogunović, 1950-52), verovao sam da će daleko veći užitak od pohađanja rock 'n' roll škole predstavljati pisanje o njoj. međutim, više od nedelju dana je prošlo, a svaka pomisao da bi trebalo da se pozabavim tim grupnim pop-muzičkim incidentom čini da manično počistim desktop (višestrukim kliktajima na crvene iksiće gore desno), isključim računar, polijem ga vodom i pokrijem ćebetom, za svaki slučaj. ne zato što je bilo naročito loše, jer nije. samo sam mrzovoljan. a i nije da na momente nije bilo... baš loše. srećom (i to čini da sada zapnem i povučem), bilo je i krasnih trenutaka.već sama zamisao o oktroisanju šarolike, prevashodno visoko-profilne rokenrol predstave za školarce - ukoliko je, uopšte, to bila namera - je unapred obećavala neuspeh. u nagriženom sećanju mi se ukazuju sopstveni gimnazijski dani i principi samoorganizovanja oko ideje školske (pažnja: roditeljski izraz!) igranke. dva ili tri gimnazijska benda, traljavo ozvučenje, bezalkoholni napici (i liferovanje onih drugih), muvanje sa cicama iz generacije dok basista mog tadašnjeg sastava hituje profesorku psihologije... siguran sam da sličan običaj i dalje postoji među srednjoškolcima. i da srednjoškolci odlaze na takve zgode. avaj, za ovu, održanu u beogradu u subotu, 16. septembra o.g, rešili su da se prisete metoda eskivaže škole (moj omiljeni: podgrevanje žive u termometru nad upaljenom sijalicom. povišena temperatura iziskuje materijalne dokaze).
evo šta su simulanti propustili:
1) endorfin
sastav iz pančeva koji izaziva gotovo nepodeljeno odobravanje (teži oduševljenju) kod aktivnih članova ovdašnjih foruma, pre svega onog na popboksu. prvi put sam njihove pesme čuo zahvaljujući akciji/odeljku scena na istom sajtu, gde se mnogobrojnim posetiocima predstavljaju manje poznati ili sasvim nepoznati autori i izvođači. i... nisam razumeo otkud hype.
pesme endorfina su iste one koje je svako od nas pisao kada je naučio prva tri akorda. nema u njima naznake ni kompozitorske ni izvođačke ambicije da se iskorači iz tog rudimentarnog obrasca.
[nepotrebna napomena: ne radi se tu o akordima i njihovom broju. kao slušalac sam u večitoj potrazi za savršenstvom skrivenom u smenjivanju dva akorda. ili u šumu. ili droneu. ili pak u baroknom pop preterivanju].
na jednom mestu sam, čak, pročitao poređenje najboljih trenutaka endorfina sa pablo honey fazom grupe radiohead. khm. najbolji trenutak endorfina je refren 'devojke vole loše momke', punkoidna minijatura autoironije momaka prokletih da budu fini (inače, mogu da potvrdim zaraznost tih nekoliko taktova. danima sam ih ponavljao). pesma 10.000 izvinjenja (jedan od navodnih favorita) je, let's face it, neosveženi elvis j. kurtović koji kasni na nastavu više od dvadeset godina.
ocena: popravni u avgustu
2) repetitor
ovaj beogradski bend deli forumsku sudbinu endorfina, kao što često deli i line-up na svirkama. tako će biti i na proslavi desete godišnjice indie-go!-a, jedne od najvažnijih pop institucija izmišljenih, ostvarenih i negovanih u beogradu (akademija, petak, 29. septembar 2006). tamo će se videti da je repetitor vrlo zanimljiva pojava. vitki, visoki mladac sa gitarom, glasom i ponekim krikom, te dve malene devojke, jedna sa bas gitarom, druga sa palicama kojima ne štedi komplet bubnjeva. ova postava već ima stil - na tragu je novotalasnih struja, ne ponajmanje ovdašnjih. pomodno, so what? sviraju strasno i ostavljaju ubedljiv utisak benda od kojeg će tek biti nešto. a već sada je zabavno, sigurno i hrabro.
ocena: patuljak (to su nama, kao nagradu, davali u prvom razredu osnovne. preteča 'opisnog ocenjivanja')
3) horkeškart
e, tu sam ostao bez teksta. vannastavna aktivnost dizajnersko-umetničke grupe škart, koja je okupila hor od tridesetak (?) glasova, praćen malim instrumentalnim sastavom. već na pesmi koja otvara njihov nastup - požuri druže (inače, moj a.p.s.o.l.u.t.n.o. najdraži song iz doba titoizma), u čijem refrenu (kakav je to refren! argh!) hor zdušno maršira u mestu - čoveku postaje jasno da prisustvuje čudesnoj pojavi. ushićenje koje svojim nastupom izaziva ovaj gargantuanski kolektiv je nešto što mi je veoma dugo nedostajalo u škrtim oborima domaće muzike.
u jednom trenutku sam pomislio: da skinu te radničke kombinezone i navuku plahte na sebe, bili bi kao polyphonic spree. brže-bolje sam se ispravio. spree je rulja koja ispeva ode suncu, dok sve vreme deluje kao da samo što nije dnevnu dozu prozaca zamenila tečnošću sumnjive boje koja se iz kanistera sipa svakom članu benda (jer: kraj je blizu!).
horkeškart pak ostavlja utisak iskreno razdraganog, frivolnog, optimističkog kolektiva (nema bolje reči. i ne znam za grupu ljudi kojoj bih je sa više poverenja mogao dodeliti) raspoloženog za igru.
finally, there's some great fun on the left!
ocena: vukova diploma, čitalačka i udarnička značka
istog trenutka kada je horkeškart napustio binu, počeo sam da sažaljevam nesrećnike kojima je zapalo da se nakon njih popnu na to mesto. bilo je više nego očigledno ko je ukrao šou. ali od koga?
samo zbog razrešenja te misterije sam ostao na tašmajdanu...
[nastaviće se...]
15 comments:
hej, skroz se slažem za endorfin (koje nisam uspela da čujem na toj rokenrol školici), jedino se i meni vrtelo po glavi Devojke Vole Loše Momke, ponajpre zbog iskrenosti, dok mi ovaj drugi "hit" skroz neubedljiv.
Repetitori su već druga priča, naročito obzirom na to koliko kratko postoje. o proseku godina ne bih da pričam...
horkeškart sam prvi put gledala, veri veri najs :) end vird, end fan, end ol
uprkos zlim najavama, nisi bio preterano strog ;)
endorfin sam nepažljivo "slušala", te ću dopustiti da oformim dojam o njima na rođendanu.
a repetitor mi je onako baš simpa i energičan i devojčice su premedene. možda su im pesme, pa.. recimo preduge, ali čini mi se da ima tu potencijala za mnogo više i bolje. moja ocena: vrlo dobar, 4
unatoč godinama poznansta sa izvesnom članicom horkeškarta, i ja sam ih gledala prvi put na tašu. u potpunosti delim tvoje oduševljenje, s tim što bih ja istakla onu pesmu koju je komponovao luka (naravno da se ne mogu setiti kako se zove). i ne mogu oprostiti sebi propuštanje ranijih nastupa.
i nemoj sad danima da te mrzi da pišeš nastavak!
can't wait review nastupa elektrobude :D
ne zaboravite: prvi deo r'n'r škole (časovi do velikog odmora) je bio daleko zanimljiviji. pre svega zbog toga što sam sva tri pomenuta benda po prvi put slušao 'uživo' (inače sam ih, nekrofilski, kao što i priliči, slušao umrtvo. namrtvo?). tako - bilo je prostora za iznenađenja. i taj se prostor popunio na način koji mi se sviđa. ali, posle užine... ta-daaaaaam!
in da next (and final?) installment:
thrill!
drama!
excitement!
sex!
more sex!
even more sex!
superstudio blog has you. soon...
A zbog čega misliš da je hor 'gargantuanski' kolektiv?
gargantuan - of immense size, volume, or capacity; gigantic.
gargantuan (adjective) - of extraordinary size and power
ogromantan, da ne kažem...
+ tomas pinčon, heheeeeee
kada covek uporedi Enbdorfin sa Radiohead na PABLO HONEY to ne znaci bukvalno vec vise figurativno. u Srbiji treba potpuno zaboraviti na egzekuciju vec samo treba hvaliti namere.
osim u par slucajeva uspelih egzekucija : )
2 doba_nevinosti:
znam da nije bilo bukvalno. ali ni na najfigurativnijem nivou nisam pronašao sličnosti. pablo honey (album koji ljubitelji današnjih radiohead užasno nipodaštavaju, budale) je imao svojih flopova, ali je bio znak dolazećeg čuda. čula se na njemu i ambicija i namera i sposobnost za to čudo. to je dovoljno artikulisana ploča benda koji traži način da bude najveći na prokletoj planeti.
endorfin je anyband. kao što sam rekao - svi smo u početku pisali takve pesme. ali one nikada nisu napustile naše rano-tinejdžerske sobe. to im je i prirodni kontekst i format. čak i prvi album elvisa j. kurtovića, koji mi je u txtu poslužio kao referenca, je ambiciozan, informisan, da ne kažem sofisticiran uradak. pravi konceptualni album. kakav đorđe miljenović, kak'i bakrači? mi uvek sve izmišljamo iznova, sa velikim zakašnjenjem, a i onda lošije, pliće i (što je dosta tragično) manje duhovito od svih drugih.
sve se slazem, ALI, pesme Endorfina jos uvek NISU na albumu.
to su pesme benda koji tek pocinje da se eksponira u javnosti, i ja se nadam da ce oni jos napredovati pre prvog izdanja. da citiram Dobricu Cosica, strepnja mi je veca od nade, da ce u Srbiji imati ambijent da napreduju, jer kod nas nema dovoljno producenata znalaca koji mogu da artikulisu izraz nekog benda na pravi nacin, ali bih voleo. i nadam se.
naravno, dakle, ne znaci da se na albumu nece naci. ja ipak vise mislim da je 10 000 IZVINJENJA jedan favorit koji bi, da je Srbija svet, bio neka vrsta kultne B-strane kao JAMIE od Weezera.
slažeš se sa mnom da se u pesmama endorfina koje su objavljene (u smislu - predstavljene javnosti) ne čuje umeće, ambicija i talenat za velike stvari, ali polažeš nadu da će se na njihovom albumu (if ever) to pojaviti? ili se samo slažeš da je pablo honey, koji si sam potezao, nepravedno i kratkovido odbačena ploča?
možda sam u krivu, možda će endorfin da prolista i procveta. ali, to bi bio stroke of luck. dešava se i dobrodošlo je. ono što tvrdim je - u njihovim pesmama se ne nazire nikakav podsticaj za nadu da prisustvujemo organskom razvoju dobrog benda.
i ne mislim da bi producenti trebalo da budu tutori. ma koliki da je uticaj studija (superstudija? :D) kao 'instrumenta', i produkcije kao ravnopravnog sastojka pop muzike, pre svega me zanima osnovni glazbeni sadržaj, repromaterijal pesme, if you want - harmonija, melodija, struktura 'n' shit. i'm soooo oldskool, dude!
PABLO HONEY je meni medju tri jedina Radiohead albuma koje smatram relevantnim. Dakle, da, to je neopravdano zanemarena i potcenjena ploca. I tu se slazem.
Inace, zanemarenost PABLO HONEYa, meni izvanredne ploce je upravo mozda jedan od razloga zasto bendovi kod nas ne rade dovoljno na repromaterijalu za pesme :D
Kad bi se malo vise cenio PABLO HONEY a malo manje sve posle OK COMPUTER, i pesme bi bile bolje i razvijenije.
Moje poredjenje sa PABLO HONEY je bilo najpre tehnicko. Oni definitivno ne idu na neki pop perfekcionizam, oni hoce da imaju neki alternativni edge a opet i intimnost sobe, a opet i neku komunikaciju, itd., pa pomislih hajde da ih pocastimo.
Inace, od DEVOJKE VOLE LOSE MOMKE i 10 000 IZVINJENJA bi strucan producent napravio ozbiljne pesme. Prvo bi im naredio da osmisle jos ponesto u pesmama, pa bi nesto resili aranzmanom, i bile bi to dve solidne pesme.
Znas, Endorfin ima perspektivu posto se u tome sto oni rade nazire nesto razlozno.
Kad odem na SCENU, cega sve tu ima, Endorfin spadaju u red muzickih oblika koje barem razumem, i u kome vidim perspektivu. ima tu nekog sadrzaja koji bolno nedostaje nasoj sceni.
i meni lično su radiohead nakon ok računalo odjednom postali irelevantni. znaš i sam da volim da slušam razne stvari, u širokom spektru muzike. ali novija faza rh mi je neslušljiva.
s druge strane, oni su bar prvo pravili pesme tzv. tradicionalne strukture. pa su onda postepeno tu strukturu prevazilazili. u tom procesu su ostajali 'the smartest rock and roll band' (gde li sam pročitao tu lakonsku, ali dovoljno tačnu ocenu?). već kid a je, meni, inferioran u odnosu na mnoge druge post-, anti-, beyond-... stvari. to je prelomna tačka gde je jedan superioran, nadtrendovski (a opet - trendsetterski) sastav poklekao. i počeo užasno da smara. eto iznenađenja, eraser thoma yorkea je bolji album od svih udruženih radiohead pokušaja od kid a naovamo. možda je vreme da se rastajemo?
enivej, stavićemo jednom i superstudio na tu scenu, čisto da se poveća mizerna koncentracija all things pop ;)
samo obazrivo sa stavljanjem na SCENU. superstudio je bend koji se vec ostvario jednim izdanjem. naravno da ga treba podeliti sa celim svetom a Popboks i SCENA je dobar put ka tome, medjutim, s druge strane, trebalo bi da osmislite neki specijalni status, mozda pre kao RADIO JARBOLI sto ima? hm...
heh. superstudio jedva da je bend (otud moje insistiranje na terminu kolektiv), koji nikada neće 'uživo' svirati svoje pesme i koji ima jedno kvaziizdanje u jednoj od susednih država. taj ep nije čuo niko, pre svega ovde. ako misliš na samozadovoljenje (hihihiiii) skladanjem i snimanjem pesama, veći si pobornik POST-popa čak i od mene. a znam da tomu nije baš tako.
scena jeste ćorsokak. ne znam koliko stranice tih bendova imaju hitova, sudim samo prema broju (i sadržaju) komentara na njima. no, s druge strane ne vidim zašto bi nam iko davao poseban status. to što nas trojica, ti, i još nekoliko naših bliskih prijatelja misli da superstudio shoota doope ;) ne znači da smo jarboli. mwahahaaaa! zaboravi kraj prethodne rečenice, samo nisam odoleo. dakle - [...] ne znači da nam pripada nekakav naročiti tretman.
možda se stvari promene kada se unazad pojavi na kompilaciji pop depresija...
[smejulji se jer zna da to neće učiniti odlučujuću razliku. samo je 'teo da se podiči...]
Pored posebnog statusa koji SuperStudio ima u nasim srcima, ja ne bih potcenjivao izdanje koje imate pa makar ono bilo i izdanje malog izdavaca iz susedne drzave.
Svako izdanje podrazumeva da je rec o nekom delu koje je proslo odredjeno filtriranje, i nekako mislim da ne pripada uz snimke raznoraznih `grupa gradjana`.
Da se razumemo ima na SCENI odlicnih stvari, i tu ima stosta sto prevazilazi nivo grupa koje su deo nase major diskografije. Ali, ja bih pre isao na varijantu da svoje pisanje recenzija naplatis hostovanjem bannera na Popboksu koji vodi u SuperStudio
Post a Comment